Карл Филип Емануел Бах и Empfindsamer Stil

Као један од уметничких израза северне Немачке, Empfindsamer, односно ‘осећајни стил', те специфична, рефлексивна, неретко сакрална осећајност коју он носи, често је био испреплетен са пијетизмом, лутеранским покретом који је био у зениту половином XVIII века. Пијетизам је истицао врлине побожности и богобојажљивости, очекујући од следбеника да се баве пажљивом саморефлексијом као свакодневном праксом. Сакрални ораторијуми засићени субјективним рефлексијама управо су једно од раскршћа Empfindsamer стила и пијетизма.

У литератури Баховог доба основни представник Empfindsamer стила био је Фридрих Готлиб Клопшток, који је својим делом Месија поставио нови модел епске поезије, у којој доминира унутрашњи, субјективни свет ликова. Угледајући се на Клопштока, песник Карл Вилхелм Рамлер спевао је стихове за пасијски ораторијум Исусова смрт, за коју је музику 1755. године написао Карл Хајнрих Граун. У ораторијуму драма је каналисана кроз арије које изражавају рефлексије и емоције анонимних поклоника изражене у садашњем времену. Музички језик је упечатљиво модеран и ослања се на стил опере серије. Граунов ораторијум стекао је огромну популарност и постао је један од опуса помоћу којих се дефинисао Empfindsamer стил у музици. Као карактеристична посебно су истицана решења која је Граун применио у оркестарским речитативима, а у којима је успео да сентименталну медитативност духовне рефлексије искаже музичким средствима потеклим са оперске позорнице, док су мелодије арија описиване као меке, префињене и страсне. У једном критичком осврту из 1783. похваљен је оркесатрски речитатив који претходи првој сопранској арији, а који упућује на сцену издаје Христа у Гетсиманском врту, као „дирљив и срцепарајући".

Граунов ораторијум Исусова смрт утицао је и на Карла Филипа Емануела Баха и његов ораторијум Израиљ у пустињи из 1769. године, писан на стихове песника Данијела Шибелера и премијерно изведен у Хамбургу. Атмосфера дела блиска је пасијском ораторијуму, с тим што се, у овом случају, приказују патње и бол племена Израела у њиховом лутању кроз пустињу. Ораторијумски стил који је изградио Емануел Бах стоји на размеђи Граунове театралности и старије немачке ораторијумске традиције, при чему је сачувана изражена осећајност речитатива и арија, а наглашено је преплитање наступа солиста и хора. Тако се, на пример, у завршном делу ораторијума оркестарски речитативи Мојсија преплићу са аријом анонимног Израелца, коралом и наступима хора.

Аутор циклуса Срђан Атанасовски