Ричард Греј: Америчка проза у време кризе

Ричард Греј наводи речи Хенрија Џејмса да сe „цвет уметности расцветава само када је тло дубоко... потребно је много историје да се створи мало литературе", и констатује:  „До сада, Сједињене Државе имају много историје", да би, потом, наговестио да то важи посебно у последњих двадесет година. У том времену, „Сједињене Државе су биле очевидац распада свог опаког другог, Совјетског Савеза, а биле су и сведок рађања света који карактеришу транснационална струјања, тријумф глобалног капитализма и оживљавање верског фундаментализма. (...) Америчка култура можда је постала доминантна на интернационалном плану, али су се Сједињене Државе и саме интернационализовале; Америка је можда једина преостала супер-сила, али је и супер-сила коју изгледа да опседа страх - страх од могуће немоћи и потенцијалног пропадања, између осталог. На глобалном тржишту, биће да је Америка највећи комад на продају; у постколонијалном свету једнако је могуће да су Сједињене Државе колонизовале имагинацију. Међутим, Сједињене Државе су и саме постале, како је то Ишмаил Рид рекао 'прва универзална нација', а део онога што осећамо да у овом тренутку значи бити Американац могуће је телеграфски пренети серијом бројева и имена која су постала скоро иконична и таква да сугеришу нешто супротно тријумфализму: 9. септембар, „рат против терора", Ал Каида, Садам Хусеин, Абу Граиб, залив Гвантанамо."

Колико је литературе, и какве, произвело то „много историје" у последњих двадесетак година, питање је на које Греј настоји да одговори у овом есеју, усрдсређујући се најпре на обраду теме „11. септембра",  односно рушења њујоршких кула близнакиња у америчкој прози, а онда и на приказ имигрантске литературе у Америци.

Уредник: Ђура Војновић