О књизи С. Дивјака „Терор ума или терор над умом“ (2)

„Имамо посла с једном вредном, инспиративном и отвореном књигом", каже Љубомир Кљакић, „која омогућава не само различите интерпретације, различите нивое критичког дијалога, него и самом аутору отвара различите могућности... да нас у скоријој будућности обрадује новим увидима у ове и сродне теме." Дивјаково становиште деонтолошког либерализма једна је „добродошла интелектуална понуда на овдашњој сцени", на којој „имамо посла са оскудицом и теоријских концепција и теоријских модела који би испитивали нашу унутрашњу и глобалну сцену".

Кљакићу је посебно занимљиво питање „зашто је, у ствари, Шмит у једном тренутку светске историје толико актуелан и толико важан. Ја бих рекао да је то један интелектуални рефлекс, један одговор света идеја на чињеницу да је тај свет у једном моменту, почетком '80-их година, инстинктивно осетио да је запао у дубоку концептуалну кризу и да је морао да нађе неко упориште с обзиром на чињеницу да је управо... покренут талас догађаја који је врло брзо именован као велика неолиберална револуција на челу са Роналдом Реганом и Маргарет Тачер, и са свим последицама тог тока догађаја до данас."

Триво Инђић најпре подсећа да „ми имамо већ једну рецепцију Карла Шмита која иде у том луку, рецимо, од Љубомира Тадића до Слободана Самарџића, али свакако је Слободан Дивјак ту далеко проминентнија личност својим увидима и покушајима да извуче нешто особено, нешто своје."

Шмит није лак за тумачење, примећује, између осталог, Инђић и додаје: „Оно што је мени драго у овој књизи, то је велика рехабилитација филозофије права и покушај да се, у раскораку између домаћег правног јуснатурализма и, с друге стране, правног реализма или правног позитивизма који види право као оличење судске пресуде, односно као вољу владајуће класе, нађу неки општији моменти за тумачење права. Сматрам да је тај Дивјаков допринос врло значајан јер имамо једну филозофију права која је доста инертна, успавана, или, пак, овим модерним таласима нестајања ауторитарног социјализма изложена различитим, врло помодним правним идеологијама."

Александар Илић је реаговао поводом „једне реченице" у излагању Ђорђа Вукадиновића „која представља за мене изненађујућу натруху марксизма у његовом размишљању. Наиме, рекао је да постоји утопијски либерализам. Не постоји утопијски либерализам. То је contradictio in adjecto, зато што либерализам нема утопију, или нема тежњу ка савршеном, тако да не може бити утопијски. Либерализам полази од несавршеног човека и несавршеног друштва, и за либерализам је криза нешто што је иманентно. Вукадиновић помиње кризу на Вол стриту. Не знам на коју мисли, на ону из '29. или на ову садашњу. Значи, постојала је и криза '29. па је превазиђена. Либерализам је криза која се подразумева. Дакле, нико не говори овде о либерализму као идеалном друштву. То је Платон, то је Маркс, то је Хегел, то су утописти. То је и Шмит на свој начин."

Илић, потом, образлаже свој став да „главни узрок кризе либерализма данас јесте империјализам. И, то не само империјализам у Сједињеним Америчким Државама него и у Европској унији". То, ипак, не значи да се решење и нада не могу опет пронаћи у темељним либералним вредностима.

Слободан Дивјак је одговорио на више питања која су му током дискусије постављена. Једно од њих, оно Љубомира Кљакића, било је о наслову књиге. „Наслов је", рекао је Дивјак, „изражен једном дилемом - терор ума или терор над умом? То је, у неку руку, питање које је упућено постмодернистима. Наиме, постмодернисти заступају становиште да и метафизички схваћен ум и либерално схваћен ум, захваљујући томе што изводи правно-уставне поретке чисто логичким путем, дакле из ума, не ослањајући се на искуство, да су те творевине заправо мисаоне конструкције које врше насиље над реалношћу. То је став постмодерниста. Међутим, ја сам настојао да покажем да постмодернисти врше насиље над умом, укључујући ту оно схватање ума за које се залажем, а то је либерално схваћени појам ума."

Дивјак објашњава да либерално схваћени ум не врши насиље над реалношћу, „зато што је ту реч о чисто формалним принципима. Они јесу априорни, али други темељни либерални принцип јесте да ви не можете неком споља, мимо његове воље, насилно наметати поредак. Дакле, ако се иде линијом либерализма, онда је либерални поредак нешто око чега мора да постоји широки консензус самих чланова дате државе."

Најинтересантнија примедба Ђорђа Вукадиновића, сматра Дивјак, јесте она у питању и дилеми „утопијски либерализам или реаллиберализам". У деонтолошком либерализму, одговара, „прави се разлика између реалности и идеала", и помиње притом да ниједна западна демократија, на пример, у почетку није имала универзално право гласа, мада је оно било имплицирано у познатим декларацијама, али је касније реализовано. Кључна разлика „између утопијског социјализма или комунизма је у следећем: Комунистички идеал је супстанцијалистички идеал. Комунизам је тежио да уреди реални свет живота, садржај живота на рационалан начин, и због тога је он, по мени, утопија. То је немогуће."  У либерализму, пак, „идеал је чисто формалан". Ти принципи „не уређују конкретни свет живота на рационалан начин, не теже да га уреде, него само да га рационално ограниче. Они не предетерминишу садржај живота, него га само формално рационално ограничавају."

Уредник: Ђура Војновић