О књизи С. Дивјака „Терор ума или терор над умом“ (1)

Подсетивши да је Слободан Дивјак у својој књизи рекао да либерално-демократски поредак функционише унутар државе, али је немогућ у међународном поретку, између држава, Владимир Цветковић пита шта се догађа са либерализмом у доба „када националне државе лагано губе суверенитет", када државе „губе ону своју кључну позицију суверености употребе силе?"

Цветковићу се чини да је либерализам „један од модерних покушаја - он је, наравно, важан, можда круцијални део модерности - али и све критике либерализма су, такође, модерне. Утолико ми се ова прича о постмодернизму, како год га сад одредили, као антимодерном чини исувише доктринарним одређењем, доктринарним баш зато што су се претходно ствари поставиле кроз ове логички кохерентне формалне принципе, са којима се апсолутно слажем." Али, ако се они „апсолутизују на овај начин, онда долазимо до тога ко је за модерност, ко је против модерности. Па и фашизам је део модерности, колико год то сад изгледало апсурдно. Он је непосредни плод модерности. Утолико, кад данас пишемо књиге о политичкој филозофији, мислим да не можемо више да пишемо књиге за или против либерализма..."

Либерализам није мртав и трајаће још дуго, али „очигледно нешто постлиберално надолази", каже Цветковић и враћа се на своје почетно питање: „Како ће, рецимо за 50 година, ове тезе о томе да је либерални демократски поредак могућ унутар државе само, како ће се та идеја и тај поредак, ти механизми, како их ти видиш," развијати у ситуацији када „држава за коју је либерализам направљен, или из које је он изникао од Хобса па наовамо... тако рећи се круни пред нашим очима. Не кажем да ће нестати, и то није, наравно, одумирање државе, већ губљење многих њених важних атрибута које је имала до сада, поготово овај монопол над насиљем." То је „једна од ствари које ту, да тако кажем, највише боду очи и које захтевају нове теоријске приступе, нови категоријални апарат помоћу којег можемо да разумемо свет у коме се налазимо."

Драган Проле истиче да је књига Слободана Дивјака „препуна провокативних теза". Ипак, он ће само искористити свој рад у Ничеовом архиву у Вајмару „за неколико коментара" и да би о Ничеу, о којем и Дивјак пише, „изнео неке чињенице које су занимљиве".

Проле, пре свега, износи сазнања о Ничеу као противнику антисемитизма. Постоји „једна врста, како ви кажете, одбојности коју Ниче дели према култури свог времена, одбојности коју он дели према властитом народу. Ниче не живи у Немачкој. Ниче свесно не живи у Немачкој. Ниче је један луталица и азилант који живи крајње скромно и који у једној белешци каже следеће: 'Чини ми се да Немци неће разумети 'Вољу за моћ'. Ту исту реченицу је његова драга сестра прекрстила на следећи начин: 'Чини ми се да ће Кајзер разумети 'Вољу за моћ'.' Због чега ово спомињем? Због тога што је та реченица типичан пример онога што је радила нацистичка пропаганда, што је радио антисемитизам и што ви, чини ми се, не уважавате довољно. Кажете следеће: Ми не знамо шта би Ниче радио поводом холокауста јер је он, просто, умро пре холокауста, али ми можемо да видимо које су плодно тло његове идеје нашле у мишљењу које је нацистичко, и чак наводите то да постоји сродност између Хитлера и Ничеа. Наравно да постоји, зато што су оригинални нацистички идеолози Бојмер и Розенберг ничеанци, посебно Бојмер који 1933. долази да предаје оно што је некаква педагогија Рајха итд. Преводи оно што он сматра фундаменталним у Ничеовој мисли и што ви налазите (да је) као код Хитлера итд. Мени се чини да је то све један озбиљан фалсификат. Прво, зато што се Ниче отворено супротставља антисемитизму на више места; друго, његова сестра је антисемита... Иронија је целе те приче да Ниче, у тренутку када једва живи, раскида са својим издавачем Шмајцлером који је објавио два тада кључна манифеста антисемитизма. (...)"

Ђорђе Вукадиновић жели прво да покаже „у чему се слаже са Слободаном Дивјаком, што не значи да се слаже, далеко од тога, и са његовом основном филозофском позицијом - то је овде више пута помињани либерализам". Између осталог, наводи сагласност „нарочито са његовом критиком мултикултурализма", као и „са посебним истицањем вредности и значаја Кантове политичке филозофије, која из различитих разлога код нас није довољно валоризована". Нико као Слободан Дивјак „није толико емфатички наглашавао значај Кантове политичке филозофије, наравно, увек уз одређену интерпретацију те филозофије". Ту је и сагласност са Дивјаковом интерпретацијом Карла Шмита.

С друге стране, иако мисли да је  критика постмодерне у основи оправдана, исправна, сматра да је „сувише једнозначно названа антимодерном. (...) Мислим да је сувише поједностављено рећи да је она антимодерна". То „није сасвим коректно" и „није довољно плодно", у том смислу што ће се тако „можда превидети важне разлике те позиције у односу на неке друге, антимодерне и предмодерне позиције".

Ипак, Вукадиновићева „централна примедба или недоумица" јесте у томе што се Слободан Дивјак „позива на један типично марксистички, мада и не само марксистички" аргумент, „а то је историјска реалност, историјски ход који је потврдио или одбацио поједине концепције, поједине теорије. (...) Ти на више места кажеш како је историјски развој оповргао Шмитов концепт демократије, и то си више пута користио и раније у неким разговорима и полемикама када си критиковао социјализам и марксизам, па си се опет позивао на историјски развој. А тај историјски развој, то је отприлике пад Берлинског зида и оно што се догодило после тога, распад Совјетског Савеза и тог система глобалног који се позивао на социјалистичку идеологију. (...)" Притом, мисли да је проблем у коришћењу овог типа аргументације када се, на пример, „позива на историјски развој као доказ да су ови либерално-демократски, процедурално-демократски и парламентарно-демократски системи бољи од ових других. Ја нисам сигуран да то баш много доказује..."

На крају, алудирајући на синтагме „реалсоцијализам и утопијски социјализам", Вукадиновић долази и до „поенте и питања" упућеног Слободану Дивјаку: „Да ли си ти реаллиберал или утопијски либерал?"

Уредник: Ђура Војновић