Карл Филип Емануел Бах и Empfindsamer Stil

Као и друге стилске одреднице које сусрећемо у XVIII веку, а којима музички писци покушавају да класификују овај изузетно богат и разноврсан стваралачки период, и дефиниција Empfindsamer Stila је комплексна и вишеструка. Замке у примени ових одредница често леже у покушају да се одређени концепти из других уметности а постериори примене на музику, у погрешном схватању реторике коју су користили музички писци тог времена, те у анахроном и романтичарском занемаривању граница између жанрова услед покушаја проналажења општег музичког језика. ‘Осећајност' као књижевни и естетски феномен, била је широко распрострањена у европском културном простору, а на њено формирање најснажније су утицали ‘култ осећајности' који је у својим естетичким радовима развијао британски филозоф Шафтсбери, те популарност епстоларног романа Памела Семјуела Ричардсона. Међу Баховим савременицима који су се отворено сврставали у поборнике ове естетичке тенденције у немачким земљама најзначајнији је био песник и књижевник Фридрих Готлиб Клопшток. Његова поезија редефинисала је приповедање тако што је тежиште преусмерила са нарације на унутрашњи емотивни, свет јунака. У последњем периоду стваралаштва, за време боравка у Хамбургу, Карл Филип Емануел Бах је био Клопштокв близак пријатељ, чија је супруга бивајући певачица често учествовала у премијерним извођењима Бахових дела. Двојицу аутора су и њихови савременици видели као припаднике истог уметничког покрета, те је Карл Филип Емануел Бах описиван као „Клопшток који користи ноте уместо речи".

Део опуса Карла Филипа Емануела Баха који је најлакше поистоветити са овим тенденцијама јесу његова дела са клавикорд. Код клавикорда се звук добијао ударцем тангенте која је ригидно везана за дирку и која истовремено скраћује жицу на жељену дужину и производи звучне вибрације. Резултат је био такав да је извођач поседовао већу контролу нијансирања звука него код других клавијатурних инструмента, укључујући и могућност вибрата, но сам тај звук је био неубичајено тих, пригушен, обраћајући се самом извођачу и његовом најнепосреднијем окружењу, чиме се стварала изразито интимна, несценична атмосфера. Жанр фантазије за инструменте са диркама, типичан у опусима севернонемачких композитора, такође је један од основних ослонаца у тумачењу и дефинисању осећајног стила. Овај жанр је заправо формиран пре доминације новог култа осећајности и у великој мери је проистекао из импровизационих пракси немачких виртуоза на оргуљама, а карактерисала га је наизглед неправила структура у којој су се смењивали краћи одсеци различитог темпа и карактера. Када је пренета из јавне у приватну сферу, и са оргуља на дирке клавикорда, императив у извођењу фантазије више није био виртуозитет већ експресија и осећајно извођење, у стилу ‘инструменталног речитатива'.

Аутор емисије Срђан Атанасовски