Век хармонике
Трибина композитора у Београду – „Једна, две и три хармонике”
Слушаћете композиције Аде Ђентиле, Матије Анђелковића, Соње Мутић, Јасне Вељановић-Ранковић, Месруха Саваша, Љубомира Николића и Драшка Аџића.
Четврте вечери 22. Међународне трибине композитора, 10. новембра 2013. године у Холу Народне банке Србије у Београду, одржан је концерт под називом Једна, две и три хармонике. Слоган се пре свега односи на разноврстан инструментаријум који је био заступљен на Трибини, тако да је у оквиру овог фестивала први пут изведен целовечерњи програм на хармоници. Представљена су дела углавном домаћих аутора, поред два остварења страних комозитора. Наступили су најбољи хармоникаши са крагујевачког Филолошко-уметничког факултета.
Слушаћете Плави анданте Аде Ђентиле, написан 2012. године, у интерпретацији Милоша Катанића. Одмах потом и остварење које носи назив У томе Соње Мутић у интерпретацији Владимира Благојевића, коме је ова композиција и посвећена.
Мртва природа Матије Анђелковића написана је за три хармонике 2013. године на подстрек Анђелковићевог пријатеља и акордеонисте Луке Лопичића, а посвећена је трију Асахра чији је Лопичић члан. По речима Матије Анђелковића, композиција показује минималистички однос према грађењу музичког тока.
Фантазија на песму "Немам више времена" Десанке Максимовић, Јасне Вељановић-Ранковић је инспирисана истоименом збирком песама која је објављена пре четрдесет година, а садржи више цитата из композиција Вивалдија, Моцарта, Мусоргског и Барбера. У поетичком смислу, композиција представља реакцију на савремено доба у коме засићеност информацијама и баналним садржајима не оставља времена за интроспекцију.
Почетна замисао композиције Балкански мотиви за две хармонике Љубомира Николића била је асимилација разних ритмичко-мелодијских мотива са подручја Балкана, те се могу чути звуци босанско-херцеговачке песме, српске песме, глувог гламочког кола, влашке поломке, као и румунске доине.
Остварење Soluk/suz, или у преводу Без даха турског аутора Месруха Саваша је његово прво и једино остварење за соло хармонику, а инспирисано је сличношћу између свирања на хармоници и људског дисања. На турском језику реч „солук" означава дах, а „солуксуз" остајање без даха, те тако ова реч указује на једну од главних функција људског тела, а такође и хармонике. Циљ Саваша је да представи извођача и инструмент као јединствено тело, а не као засебне индивидуе.
На крају емисије чућете и Вергл Драшка Аџића, у интерпретацији Владимира Благојевића, коме је дело и посвећено.
Уредник: Марија Шекуларац
Коментари