Стваралаштво Николе Јомелија

Dramma per musica – односно озбиљна италијанска опера - је свакако најзначајније поље рада Николе Јомелија. Јомели је, наизглед, био део традиционалне струје у опери серији XVIII века: у првом делу своје кариејре био је углавном усмерен на либрета Пјетра Метастазија, а као узор у економичности композиционих средстава уздизао је Јохана Адолфа Хасеа. Међутим, Јомели је свакако био један од композитора који су половином столећа отворили простор за реформу озбиљне италијанске опере, о чему превасходно сведоче његова остварења из 60-их година писана за немачке дворове. Јомели је успео да енергију и полет, који су прославили стил наполитанских композитора, повеже са елементима немачког и француског музичког укуса, попут сложеније хармоније и декоратнивности, увек водећи рачуна о сценском ефекту својих партитура. Иако су композиторови савременици веровали да је боравак у Немачкој пресудно утицао на све комплеснији композициони идиом који је наставио да негује по повратку у Напуљ, ове стилске иновације заправо је већ било могуће наслутити у Јомелијевим раним остварењима, те их можемо тумачити као његове оригиналне иновације у оквиру аутохтоног наполитанског стила.

Опера Напуштена Армида, из 1770. године, је прва опера коју је Јомели поставио на сцену напуљског позоришта Сан Карло пошто се вратио из Штутгарта, последња која је подразумевала раскошни сценски спектакл, те једно од његових најуспелијих и најизвођенијих остварења. Композитор је успео да интегрише наступе балета у драму, као и да изгради опсежне сцене које су укључивале оркестарски речитатив, каватине, арије, ансамбле и хор. Како је део напуљске публике са неодобравањем реаговао на комплексну партитуру ове опере, премијера је распламсала дискусије о будућности напиолитанске опере серије. С једне стране иступили су критичари попут Саверија Матеија, који су сматрали да савремена публика није успела да разуме узвишеност Јомелијевог остварења, док су, с друге стране, била артикулисана мишљења да развој наполитанске опере треба да буде усмерен ка једноставнијем стилу. Либрето опере израдио је Франческо Саверио де Рогатис, на основу епа Ослобођени Јерусалим Торквата Таса. У првом чину опере чаробница Армида успева да зачара витеза-крсташа Риналда, упркос настојањима витеза Танкредија да је осујети. Финале другог чина опере садржи речитатив и каватину Риналда и Армидину сцену. Риналдо је ослобођен Армидиних чини, те заљубљена чаробница у незадрживом бесу разара сопствену палату.

Срђан Атанасовски