Слободан Дивјак: „Терор ума или терор над умом"

Слободан Дивјак каже да о главној теми његове књиге, односу постмодернизма према немачком филозофу права Карлу Шмиту, код нас до сада није на систематичан начин писано и да, колико он има увида у то, слично стоји и у светској литератури: „Мени није познато да је нека књига у целини посвећена тој проблематици. Додуше, има парцијалних захватања те проблематике у склопу књига које су посвећене некој другој теми, тако да сам ја до сопствених закључака долазио пре свега на основу читања списа Карла Шмита, интерпретација његовог дела и на основу постмодернистичке литературе. У том смислу се може рећи да ова моја књига има печат неке самосвојности, при чему, нормално, самосвојност може имати позитиван али и негативан предзнак. Какав је овде случај, није на мени да судим."

„Настојим у својим књигама да што прецизније и што јасније искажем своје тезе и да моје књиге буду изнутра кохерентне", напомиње Дивјак. Стога, основна претпоставка, она од које полази у овој књизи јесте покушај прецизног и јасног разграничења између метафизичког, либералног и постмодернистичког схватања ума. Из перспективе тих дистинкција, како истиче, настоји да осветли све друге проблеме - „рецимо, различит приступ метафизике, постметафизике и постмодернизма појму разлике"; исто тако, „један од кључних појмова, појам другога", као и „једну кључну ствар, а то је однос према језику".

„И метафизика и либерализам", каже Слободан Дивјак, „дају примат мишљењу у односу на језик, при чему битно другачије схватају природу мишљења или ума. (...) То се најочитије може видети по њиховом односу према логици. Логика је за метафизику, да се изразим хегеловски, онтологија. Хегел сам на једном месту каже: логика се поклапа са метафизиком као науком о стварима схваћеним у мислима. (...) Дакле, спољашња реалност је логички структурирана и зато је људски ум и може сазнати, сазнати њену суштину. (...) Логика је, по метафизици, наука о реалности. Отуда и онај чувени став целокупне метафизике о идентитету мишљења и бића, тј. умног и стварног. (...) Међутим, по Имануаелу Канту, кога ја третирам као утемељивача постметафизичког мишљења, логика излаже и доказује чисто формална правила свеколиког мишљења и зато је она обавезна да апстрахује од свих могућих предмета сазнања. Дакле, у логици наш разум има посла само са својом чистом формом. (...) Постмодернисти, за разлику од тога, заступају примат језика у односу на мишљење. Али, исто тако, примат језика у односу на стварност. (...) Језик претходи реалности и све наше менталне активности су подређене језику."

По Дивјаковом мишљењу, ова теза постмодерниста наилази на непремостиве тешкоће. Зато он, у основним линијама, излаже сопствене аргументе против тог схватања, илуструјући тако своје већ поменуто настојање да оствари унутрашњу кохерентност књиге.

Уредник: Ђура Војновић