Сонате Госпође Рависе из Торина

Недавно је чембалисткиња Клаудија Швајцер, у великом истраживању које је обухватило архиве у Торину, Паризу, Нојшателу и Лозани, утврдила да је име ове мало познате композиторке било Ђеновјева и да је рођена 1745. или 1750. године, у породици музичара са презименом Вињола. Ђеновјева Вињола је знања из области музике стекла учећи са својим оцем, који је био дворски музичар, а 1764. године удала се за торинског златара Кристофара Равису и преузела његово презиме. Пар се, након финансијских тешкоћа, око 1778. године обрео у Паризу, где је Госпођа Рависа певала на чувеним Духовним концертима, изводећи арије Пасквалeа Анфосија и Антонија Сакинија. У ово време је штампана њена збирка Шест соната за чембало, а остали су сачувани и документи који потврђују да се у француској престоници бавила и педагошким радом. Од 1780. до 1792. године Госпођа Рависа је живела у Нојшателу, где је, по уговору са локалним властима које су јој дале дозволу боравка, морала да држи најмање „20 часова музике месечно", те се даље у овом документу она ословљава као „учитељица музике" и „учитељица певања". Ђеновјева Рависа је последње године живота провела у Лозани, где је умрла 1807. године.

Сонате које ћете слушати у емисији објављене су у Паризу 1778. године, а њихов једини сачувани примерак налази се данас у Бечу. Наиме, ове сонате су биле део величанствене приватне колекције цара Франца II, у којој се налазило око 10.000 штампаних издања и рукописа музике настале током 18. и првих деценија 19. века. Ове ноте су биле чуване у приватним одајама цара, у старом Хофбургу у Бечу. Након смрти Франца II, о овој колекцији се бринуо дворски капелмајстор Јозеф Ајблер, а потом је она пребачена у неколико архива и готово заборављена, све док је 1933. године није поново открио Ернст Фриц Шмит. Тада су пронађени и раритетни примерци неких издања, међу којима су и Сонате Госпође Рависе.

Сонате Ђеновјеве Рависе показују свеж, класични стил који се ослања на конвенције епохе, мада у њима има и поступака који сведоче о њеној потреби да повремено одступи од канона. У париском Музичком алманаху се тако наводи да су у њима присутне „смеле модулације које Италијани воле, али које наши страшљиви композитори немају храбрости да употребе".

Уредница емисије: Ивана Неимаревић