Стваралаштво Николе Јомелија

Сакрална музика одувек је била један од темеља у образовању и у активностима наполитанске школе, која се развијала на конзерваторијумима у Напуљу, институцијама које су по правилу радиле под покровитељством цркве. Многи композитори започињали су своје каријере тако што су своја духовна дела представљали у полуприватним извођенима на конзерваторијумима, што је био својеврсан испит који је претходио поруџбинама за сценска дела. Међу најзначајнијим наполитанским композиторима у генерацији која је претходила Јомелијевој, посебно место припада Николи Порпори. Порпора се истакао не само као композитор, већ и као учитељ и ерудита, а велики део своје каријере провео је на положајима у Венецији, Бечу, Дрездену и Лондону. Јомели је своју креативност у највећој мери усмеравао ка сцени, али се, ипак, у више етапа у својој каријери сусрео са обавезом и потребом да се интензивније посвети духовној музици. Прво стално намештење, које је Јомели добио 1743. године, било је место музичког директора једног од женских конзерваторијума у Венецији, које је подразумевало редовно компоновање музике за црквене службе. Јомели се, након тог периода, наијнтензивније бавио духовном музиком почетком 50-их година XVIII века, у Риму, када је компоновао низ успешних ораторијума и када се његова креативност на пољу духовне музике могла упоредити са његовим сценским делима. Јомелијеве духовне композиције показују његову изузету инвентивност и отпор типизацији појединих ставова, што је иначе била одлика жанрова црквене музике.

Једна од нетипичних духовних композиција које проналазимо у опусу Николе Јомелија је хорски ораторијум Христове патње, који заправо нема радњу карактеристичну за ораторијум, већ је састављен од медитација на „седам последњих речи спаситеља на крсту". Овај текст, колажиран на основу Јеванђеља, коришћен је у црквеној служби на Велики петак, а као основа за музичко дело постао је популаран током XVIII века, те га проналазимо у опусима низа композитора, од Перголезија до Јозефа Хајдна. Јомелијев ораторијум, који потиче из средине 40-их година XVIII века, када је радио у Венецији, посебно је занимљив због начина на који се преплићу доминантна хорска фактура и епизодни наступи солиста, као и због нетипичне оркестрације у којој повремено домирају тамне инструменталне боје фагота, виолончела и контрабаса.

Аутор емисије Срђан Атанасовски