Ђузепе Верди: Два Фоскарија (1. чин)

Убрзо после премијере Ернанија у Венецији, Верди се прихватио да напише нову оперу са Франческом Маријом Пјавеом као либретистом, по поружбини римског позоришта Театро Арђентина. Њихов први избор је била драма Лоренцино де Медичи, али како су цензори одбацили сиже, либретиста и композитор су пронашли решење у Бајроновом комаду Два Фоскарија. Преписка између Вердија и Пјавеа открива велики утицај који је аутор музике имао на стварање текстуалног предлошка, те је већина сцена за ансамбл настала као директан израз Вердијевог све захтевнијег позоришног инстинкта.

Премијера опере, 3. новембра 1844. године у Риму није постигла већи успех, можда и због тога што су очекивања публике била висока после тријумфа који је композитор доживео са Ернанијем. Два Фоскарија пате, како је то сам Верди рекао, од мрачне и опресивне атмосфере. Једна од најинтресантнијих експеримената из ове фазе Вердијевог стваралаштва јесте употреба реминисцентних тема како би се идентификовали главни јунаци. Композитор их користи прилично ригидно, али они сведоче о његовом истраживању веће кохезије музичке и драмске артикулације.
У оркестарском прелудијуму, на фону олујне, конфликтне, атмосфере уводе се управо две главне теме опере - тужна мелодија у кларинету коју ћемо повезивати са ликом Јакопа Фоскаринија, односно ваздушаста деоница флауте и гудача из Лукрецијине каватине.

Прва сцена првог чина се дешава у Дуждевој палати у Венецији где се окупља веће Десеторице. Уводни хор Silenzio... Mistero одмах успоставља злокобну атмосферу. Са звуцима кларинета појављује се Јакопо Фоскари, кога доводе из затвора на саслушање пред Десеторицом. Он пева своју каватину посвећену вољеној Венецији. Друга сцена се дешава у палати Фоскарије, где се Јакопова жена Лукреција спрема да се супротстави венецијанском Дужду, њеном свекру, како би спасила мужа. Читава сцена представља једну велику арију, састављену из молитве и кабалете, за главну женску јунакињу опере. У трећој сцени Десеторица одлучују да ће Јакопов „злочин" бити кажњен његовим протеривањем из Венеције. У наредној сцени упознајемо се са Дуждом - Франческом Фоскаријем, који размишља о свом сину. Финални део првог чина је дугачак дијалог Лукреције и Дужда, који се сматра једним од најбољих Вердијевих дуета за сопран и баритон у раној фази композиторове каријере.

Уредница Ксенија Стевановић