Стваралаштво Николе Јомелија

Комични стил је Метастазијовом ‘аркадијском' реформом опере био прогнан из подзаплета озбиљне драмме пер мусица, те је, почетком XVIII века, био резервисан за интермеца, кратка сценска дела, по правилу из два дела, која су се изводила између чинова целовечерњих озбиљних опера. Најчувенији комични интермецо прве половине XVIII столећа свакако је Служавка господарица Ђованија Батисте Перголезија, премијерно изведен 1733. године. Иако је Перголези прерано умро, годину дана пре почетка Јомелијеве каријере оперског композитора, оставио је снажан утицај на Јомелијев идиом у многим жанровима. Перголезијева Служавка господарица, здружена са појединим Јомелијевим интермецима, наћи ће се 50-их година XVIII века на репертоару италијанске трупе која је иницирала чувену „Свађу буфониста" у Паризу, а чији исход је још једном потврдио европску доминацију галантног стила наполитанских композитора.

Захваљући популарности комичних интермеца, али и услед кризе популарности опере серије која је угрожавала финансијски опстанак напуљских позоришта, наполитански импресарији почели да експериментишу с могућностима постављања целовечење комичне опере. Заснивање комичне опере, односно опере буфе, као самосталног музичко-сценског жанра који је од самог почетка био изразито популаран, отворило је својеврсно раскршће међусобних утицаја комичне и озбиљне италијанске опере на коме ће настати галантни стил - стил једноставне, елегантне мелодиозности, поједностављене текстуре и спорог хармонског ритма. Реч је о изуму нове генерације наполитанских композитора који је погодовао портретисању поједностављених ликова комичне опере, али је истовремено послужио и за ревитализацију опере серије у тренутку кризе њене популарности. Једна од првих целовечерњих наполитанских комичних опера је уједно и прво сценско дело Леонарда Винчија, Слепа варалица, из 1719. године, а рађена је на основу либрета Ањела Пископе, на локалном, наполитанском дијалекту.

Комична опера стоји на маргини Јомелијевог стваралаштва, али је као жанр значајна како за његову каријеру, тако и за развој његовог композиционог идиома. Прва дела којима се Јомели представио широј јавности биле су управо две комичне опере изведене у Напуљу, 1737. и 1738 године. Такође, у Јомелијевом позном екпериментисању са структуром опере серије проналазимо бројна решења потекла из традиције управо комичне опере. Јомелијево компоновање комичних опера често је било спорадично и са већим прекидима. Крајем 40-их година 18. века, када је радио у Риму, Јомели се после готово деценију паузе вратио комичној опери, написавши дело Љубав под маскама, као и низ веома успешних интермеца. Међу њима проналазимо интермецо Песма и борба Дон Трастула, премијерно изведен у Риму, 1749. године. Радња прати довитљиву Арсенију, која преваром покушава да од Дон Трастула добије мираз који јој је неопходан да би се удала за изабраниак свога срца, капетана Ђамбаронеа. У интермецу се исмевају наводна храброст и јунаштво како Дон Трастула, тако и Ђамбаронеа, а посебно је занимљива такозвана ‘песма Дон Трастула' у којој он импровизује херојске и љубавне стихове, подражавајући високи књижевни израз.

Аутор емисије Срђан Атанасовски