Електронски студио

Овом делу припада посебно место у историји електроакустичке музике из више разлога. Пре свега, то је прва композиција реализована на Expanded instruments (Систему продужених инструмената, СПИ), за који је 1966. године Оливерос развила софтверски сегмент. СПИ је у основи импровизаторско окружење усмерено ка истраживању интеракције између музичара и електроакустичких уређаја. Замишљен је да ради као својеврсна „временска машина", будући да звук који се ствара у садашњости преко фидбека бива „послат" у будућност, у којој се јавља исти или модификован истворемено са звуцима „нове" садашњости, али тада као звук из прошлости. Тако се постиже да се време свирања протеже подједнако у прошлост, садашњост и будућност. Ни просторна димензија звука није занемарена, пошто се преко вишеканалног излаза, сигнал распоређује у звучнике постављене на различитим унапред осмишљеним местима у простору у којем се свира. Технички, систем је заснован на упареним магнетофонима, где један служи за снимање а други за репродукцију користећи исту траку, чиме се постиже ефекат лупа. Овај феномен је послужио као основа за даљу разраду сложена механичке конструкције која се контролише софтверски. Мана овог система је била у томе што је често ниво шума у систему био већи од нивоа процесуираног сигнала. Полине Оливерос је ову ману претворила у предност и одлучила да истражи могућности система, користећи га истовремено као „временску машину" и генератор звука. Као додатни извор коришћен је Муг модуларни систем. Изузимајући Русолове ране покушаје, ово је једно од првих дела у уметничкој музици које као звучни садржај има искључиво шум, и то као материјал за импровизацију.

Аутор емисије Милан Милојковић