Хајке Карге: Југославија - сећање у камену

У овој књизи Карге (1970) разматра тему колективног памћења Другог светског рата у социјалистичкој Југославији. То је, заправо, скраћена и прерађена верзија њене докторске дисертације која је настала на Институту Европског универзитета у Фиренци, на Одељењу за историју, а објављена је на немачком 2010. године.

Сматра се, каже Карге, да су уочи распада Југославије и током рата, „особености југословенског памћења и заборављања, као и сећања на Други светски рат која су била под патронатом државе и које је држава ограничавала, у пресудној мери оставиле печат на политичку реторику и идеолошке манипулације. Али, упркос свему томе, досад није било покушаја да се направи обухватна емпиријска анализа социјалних пракси које су током четири деценије биле карактеристичне за начин на који се чувало сећање на рат, и за то како се рат памтио у Југославији."

Објашњење за насилни слом државе Југославије "морамо да потражимо анализом потенцијала развоја и граница развоја саме те државе. 'Утвару национализма', која је деведесетих година тако страшно пустошила територију некадашње Југославије, није изнебуха пробудио губитак државног, привредног и политичког легитимитета који је наступио са смрћу Тита. Управо супротно, њу је, упркос табуизацији коју је званична политика наложила зарад обуздавања те сабласти, у великој мери хранила и у животу одржавала сама та политика. Стога, у контексту овог рада више смисла има да повезаности моћи и памћења не приђемо телеолошки, из перспективе распада државе током деведесетих, већ да заиста у центар ставимо Други светски рат на југословенском тлу - све оно што је у јавности о њему саопштавано, како је то чињено, како је у пракси чувано сећање на његове жртве и хероје."

У IV емисији циклуса, 29. јануара, објавићемо део поглавља „Терет наставка живота: преживеле жртве депортације и интернирања" .

Према речима ауторке, у прво поратно време и током педесетих југословенски званични и јавни дискурс прошлости потпуно је занемарио оне који су преживели концентрационе логоре, ратно заробљеништво и присилни рад. Иста судбина општег занемаривања задесила је и места бивших концентарционих логора и затвора на подручју Југославије. Тек од краја те деценије „развој догађаја је довео до тога да су и некадашњи логори, и њихове преживеле жртве примљени у званични канон памћења. Но, то ни из далека није подразумевало признање специфичних искустава из живота, страдања и преживљавања у логорима. Реч је била, напротив, о инструментализацији и настрадалих и преживелих логорских жртава, будући да се време које су провели у логорима сада интерпретирало као специфичан облик народноослободилачке борбе." Политичко руководство је и даље било "потпуно незаинтересовано за велики број жртава које су у логор доспеле не због својих политичких убеђења, већ на основу расистичких, религијских или етничких мотива". Преживљавање у логору посматрано је често као мрља на биографији и сматрало се за сумњиво.

Уредник: Ђура Војновић