Електронски студио

Композиција Лице V (пет) спада међу прва дела која је Лик Ферари реализовао у Групи за музичка истраживања (GRM), у којој је био један од оснивача. Звучни садржај је у почетку заснован на шуму средњег опсега чији је континуитет испрекидан модификованим узорцима конкретних звукова. Њихово јављање се током дела интензивира и ствара особену драматургију сонорности апстрахованих из свог првобитног контекста. Ниво трансформација варира од незнатне промене брзине репродукције снимка до комплекснијег наслојавања модификовних семплова. Занимљива је употреба траке у овом раду, будући да је Ферари користи истовремено као меморију за складиштење звучних узорака и као инструмент који производи специфично интензивно звучање карактеристичних динамичких особености, директно повезаних са променљивом брзином ручног превлачења траке преко магнетофонске главе.

Остварење Мандолина америчког композитора Мортона Суботника, настало 1963. године, део је вишемедијског пројекта који је аутор одредио као апстрактну камерну оперу. Дело је инспирисано идејом романтичне љубави, а састоји се из звучне и визуелне компоненте. Касније је објављено у филмованој верзији. Одломак који ћете слушати заокружена је музичка нумера реализована у потпуности електронским или електронски модификованим звуковима. Остали сегменти дела укључују и традиционалне инструменте. Значајно је истаћи да је ово дело реализовано у Центру за тејп-музику, у Сан Франциску, у којем је Суботник био директор од оснивања 1962. године. Исте године је из Рокфелеровог фонда добио 500 долара и, са Доном Бухлом, потрошио их на дизајнирање првог модуларног синтетизера, који ће убрзо заменити дискретне генераторе звука и магнетофоне као до тада уобичајене изворе. Мандолина је једно од првих дела у којима је употребљена ова врста уређаја.

Мишел Шион је своју поетику обликовао под снажним утицајем Пјера Шефера, са којим је седамдесетих година сарађивао као асистент. Реквијем је његово монументално дело које је настало у овом периоду као једно од ретких електроакустичких остварења ослоњених на традицију црквене музике. Иако композиција несумњиво припада корпусу дела конкретне музике, реализована је сходно традиционалним обликотворним принципима. Акузматски садржај обухвата звучања од елементарних осцилација до сложене разраде материјала, а дистрибуиран је кроз мисни циклус са променљивом учесталошћу и различитим фукцијама. Поједини звучни објекти имају развојну или синтаксичку улогу, док су други, проминентнији, употребљени као лајт-мотиви. Литургијски текст је очуван, али је реализован узорцима из различитих језика, док се однос вокалне деонице и осталих звукова може посматрати као централни драмски сукоб у делу. Форма свих појединачних ставова је заснована на неком виду симетрије. Емитоваћемо став Диес Ире.

Еркију Курениемију свакако припада посебно место у историји електроакустичке музике. Овај музиколог је компоновањем почео да се бави након што се заинтересовао за дизајн електронских инструмената. Још 1961. године је на катедри за музикологију Универзитета у Хелсинкију основао електронски студио, тада јединствен у свету по оријентисаности ка дигиталној технологији. У време када су остатак планете освајали први модуларни синтетизери, замењујући и даље присутне осцилаторске системе и преправљану студијску опрему, Курениеми је креирао прве уређаје који су садржали одређене дигиталне сегменте. У почетку су они имали контролну и аутоматизацијску функцију, док 1967. није завршен Интегрални синтетизер, који је заправо био читав електронски студио са јединственим дигиталним управљачким и аналогно-дигиталним генеричким функцијама. До краја шездесетих година, Курениеми је развио и мобилни дигитални синтетизер, ДИМИ (дигитални музички инструмент), први те врсте који је ушао у серијску производњу, читаву деценију пре Синклавира. Његове композиције демонстрирају специфичности инструмената које је производио, те се могу сматрати својеврсним етидама. Као што се може уочити из тембралног квалитета дела, Курениемијеви уређаји су сједињавали идеје секвенцера и синтетизера, долазећи до структуре сигнала помоћу рачунарских кола. Богатством избора и могућностима контроле звука његова дела антиципирају дигиталне композиције осамдесетих година, далеко превазизећи сличне скромне покушаје Курениемијевих савременика.

Аутор Милан Милојковић