Музика на двору Николауса Естерхазија

Кнез Николаус Естерхази не само што је био познавалац музичке уметности, већ је уживао и у аматерском музицирању на инструментима попут виолончела, виоле да гамба, а пре свега на њему омиљеном баритону. Овај инструмент сложене извођачке технике припада породици виола и сличних је димензија као виолончело. За разлику од виолончела, међутим, баритон поседује шест жица на којима се свира гудалом, као и још девет резонантних жица, које су смештене надесно од стандардних жица, те резонирају када се на инструменту свира гудалом, али се могу и окидати левим плацем, стварајући тако допунску звучну боју. Баритон је вероватно настао у Енглеској у раном седамнаестом веку, хибридизацијом гудачке виоле да гамба са трзалачком бандором, мање познатим инструментом из породице лаута. Баритон никада није задобио ширу популарност, али је почетком 18. столећа био омиљен међу аристократијом Аустрије и јужне Немачке. Композитори који су радили на двору Николауса Естерхазија неретко су компоновали прегршт дела за овај инструмент намењених управо музицирању кнеза Естерхазија, у пратњи камерних музичара у његовој служби. Међу њима посебно се истичу опуси Јозефа Хајдна и Луиђија Томазинија.

Шеснаестогодишњег Томазинија запослио је Николаусов старији брат и претходник на кнежевском трону, кнез Паул Антон Естерхази, током посете Италији 1757. године. Томазини је био запажени виртуоз на виолини, а у Естерхази се активно бавио и компоновањем, радећи под снажним утицајем Јозефа Хајдна. Поред успелих гудачких квартета, Томазини је написао и низ трија за баритон. Имајући у виду да је Хајдн био водећи и најактивнији композитор при дворцу у Естерхази, не зачуђује што је његов опус дела која обухватају кнежев омиљени инструмент, баритон, колико широк, толико и разноврсан. Више него кроз друге жанрове, Хајдн је кроз дела за баритон градио непосредан однос са кнезом Николаусом, блиско ослушкујући кнежев музички укус, те изводећи ова дела заједно са кнезом као виолиста, а неретко је за ове композиције Хајдн био додатно и обилато новчано награђиван. Хајдн је компоновао чак 126 трија за баритон, те је ово један од жанрова на којиме је најинтезивније радио у својој раној каријери, од раних 60-их до средине 70-их година 18. века. Поред тога, Хајдн је писао и за друге инструменталне саставе који су укључивали баритон, попут концерата уз пратњу камерног оркестра, дивертимена за два баритона, баритон и виолончело, те саставе са паром хорни. Посебно се издвајају октети, односно дивертимента за осам деоница, која укључују стандардне гудачке инструменте, баритон, као и пар хорни, те се тако приближавају инструментацији касације. Октети су међу најамбициознијим делима за овај данас заборављени инструмент, али и међу последњим које је Хајдн наменио баритону, пре него што је кнез Николаус Естерхази, око 1775. године, очигледно изгубио интересовање за свирање.

Аутор Срђан Атанасовски