Електронски студио
Композиције Валтера Рутмана, Конрада Бемера, Пјера Шефера и Џона Кејџа.
Композицију Викенд реализовао је немачки редитељ и композитор Валтер Рутман, познат по својим експерименталним радовима. Ова композиција спада међу прва дела тејп-музике, а реализована је 1930. године у студију берлинског радија. Звучни садржај дела забележен је на улицама главног града Немачке током последња два дана у недељи, а касније је монтиран на траку према ритмичкој матрици произашлој из карактеристика појединих семплова. Рутманово дело је значајно пре свега због манифеста који је пратио његово емитовање, а у којем немачки уметник антиципира Шеферове и Кејџове ставове, истичући да „све на свету што се чује, може постати материјал".
Предуслов за реализацију дела холандског композитора Конрада Бемера, насталог 1966. године, под називом Аспект, био је тада креирани генератор функција, који је употребљен како би се сви аспекти дела прожели истом основном идејом. Бемер, као аутор склон серијалној организацији звукова, настојао да у овом делу на идентичан начин дође до звучне микро и макро структуре, избегавајући употребу било ког од уобичајених уређаја тог времена - генератора синус-тонова и еха или филтера. Тако, принципи мењања таласних облика на генератору функција који резултирају појединачним звучним догађајима, поклапају се са структуром целине, настале уодношавањем тих звучности серијализацијом. Другим речима, серија је изведена из структуре звукова који се њоме уређују. Дело је рализовано у Институту за сонологију у Утрехту.
Остварење Пјера Шефера названо Љубичаста етида из 1948. године, настало је као део циклуса Студије буке, првог Шеферовог рада на подручју конкретне музике. У оригиналу, сва дела из ове колекције намењена су репродукцији на фонографу, а реализована су у Studio d'essai. Ово су уједно и прва музичка дела креирана у овом студију, будући да је његова претходна улога била пре свега радиофонска. Оригиналне звукове за ово дело снимио је на клавиру Пјер Булез.
Међу остварењима за магнетофонску траку, Розарт микс америчког композитора Џона Кејџа заузима посебно место, пре свега због специфичних извођачких захтева. Партитура је сачињена од писама која је аутор размењивао са Аланом Лусијеом и у њој је истакнуто да је дело намењено најмање четворици извођача који ће опслуживати најмање дванаест магнетофона са којих ће се репродуковати најмање 88 лупова са трака. Дело је реализовано на Брендеис универзитету уз помоћ студената, 1965. године.
Аутор емисије Милан Милојковић
Коментари