Електронски студио

Француски композитор бугарског порекла Андре Букурешлев, након студија клавира у Софији, окренуо се компоновању, усавршавајући се на курсевима у Дармштату 1954. године. У том периоду почиње да се интересује и за електро-акустичко стваралаштво, те посећује Студио за музичку фонологију у Милану, где сарађује са Бруном Мадерном и Лучаном Бериом. Његове композиције из тог времена, попут Текста 2 коју ћете слушати, укључују импровизационе и алеаторичке сегменте, док је третман стохастичности у електронском медију сродан каснијим стремљењима уметника који су радили у нашем студију, попут Радовановића и Пињона.

Лео Купер у Белгији важи за пионира електроакустичког стваралаштва. Под снажним утицајем Анрија Пусера и Лучана Берија, овај композитор је током седамдесетих година објавио низ значајних остварења, углавном експериментишући са могућностима трансформације људског гласа у студијским условима. Такво дело је и Електро-поема које је настајало од 1963. до 1970. године, чији је звучни садржај сачињен од исечака снимака гласова дванаесточланог дечијег хора. Међутим, ти семплови не укључују певање, већ разне друге звукове које деца производе у игри - кревељење, кмечање, подражавање животиња, пуцања, звука аутомобила и других. Они су касније употребљени као звучни извор при студијским трансформацијама, да би техником колажа били инкорпорирани у целину.

Франсоа-Бернар Маш, свестрани француски композитор, средином педесетих година приступио је групи за музичка истраживања Пјера Шефера, где се бавио проучавањем концепта акузматике. Као резултат Машових раних активности у овој групи настала је 1958. године композиција Прелудиј, у којој је могуће препознати утицај акузматских настојања. „Конкретни" звучни узорци су у овом делу представљени у веома модификованом виду и као део целине звучног амбијента, чиме је постигнуто да се значењска веза са оригиналним контекстом употребљеног материјала може успоставити само посредно или метафорично, док су у фокусу „сами" сонорни квалитети композиције.

Алиреза Машајехи има много заслуга за развој иранске савремене музике. Након студија композиције у Бечу, овај аутор је искуство у електро-акустичком раду током шездесетих година стекао у чувеном студију у Утрехту, где је сарађивао са Готфридом Михаелом Кенигом. Његово рано остварење Шур опус 15 испољава тадашња европска стремљења ка споју „конкретног" и „синтетизаторског" приступа компоновању, с тим што су се у овом случају те две струје сусреле на звучном материјалу оријенталног порекла. Машајехи је узорак модификовао тако што је нагласио управо медитативни и импровизациони карактер персијске музике, инкорпорирајући такав садржај у окружење сачињено од синтетизованих амбијенталних звукова.

Дело Размене белгијског композитора Анрија Пусера настало је 1957. године, у Студију за музичку фонологију у Милану, као неуобичајен пројекат чији је Пусер само иницијатор, док је свака реализација другачија и зависи од композитора. Наиме, Пусер је звучни садржај састављен од модификација шума забележио на траке које је наменио компоновању, налик на извођење алеаторичке партитуре. У том смислу, ово дело се може сматрати „композицијом за композитора", будући да извођач заправо треба да компонује дело од задатог материјала. Тако, ова композиција постоји у пет „извођења" - по два су остварили Лучано Берио и аутор, а једно аустралијски композитор Марк Вилкинсон. Емитујемо прво извођење које је реализовао Анри Пусер.

Аутор емисије Милан Милојковић