Етјен Меил и симфонија његовог доба

Меилову Трећу симфонију у Це дуру париска публика чула је на јавном концерту Конзерваторијума у мају 1809. године, само два месеца након премијера прве две симфоније овог аутора. И ово дело је, као и његове претходнице, прихваћено са одушевљењем, делимично и због тога што су ови догађаји тумачени као музички пандан војном и политичком тријумфу Наполеонове Француске. Оваква атмосфера свакако је била потцртана и свечарским, церемонијалним музичким изразом Меилове Треће Симфоније. Осмишљена као троставачна, ова композиција плени раскошним првим ставом, инспиративним андантеом, као и контрапунктски сложеним финалом који је вероватно био подстакнут завршним ставом Моцартове Јупитер симфоније. За разлику од прве две, трећа и четврта Меилова симфонија нису штампане за време композиторовог живота и тек их је 1979. године пронашао музиколог Дејвид Чарлтон.

Пар недеља пре премијере Меилове симфоније париска публика је имала прилику да присуствује још једном првом извођењу симфонијског остварења на јавном концерту париског Конзерваторијума: премијери Симфоније у Еф дуру Антоњина Рејхе. Овај чешки композитор претходне 1808. године одважио се да своју каријеру веже за француску престоницу, где ће бити активан све до смрти 1836, поштован као композитор, теоретичар музике и професор композиције. Рејхин симфонијски опус је обухвато више од 16 дела, али је већина изгубљена или сачувана само у фрагментима. Композитор је нумерисао само три симфоније настале 1808. године у Бечу, од којих је Симфонија у Еф дуру последња у низу. Први став овог дела осмишљен је као сонатни allegro са лаганим уводом; посебно је занимљив Рејхин неуобичајени избор трочетвртинског метра, као и употреба контрабаса у излагању тематског материјала.

Међу Меиловим савременицима који су покушавали да изграде репутацију симфоничара специфично место заузима аустријски аутор Јозеф Велфл, рођен 1775. године у Салцбургу. Градећи паралелно каријере композитора и пијанисте-виртуоза, Велфл је на самом почетку 19. века боравио у Паризу, где је прихваћен са одушевљењем, не би ли се 1805. године настанио у Лондону. У енглеској престоници је учврстио репутацију објављујући низ остварења у амбициозним музичким жанровима, попут симфоније и клавирског концерта, и редовно наступајући као пијаниста, све до преурањене смрти 1812. године. Своје две симфоније Велфл је посветио париском оперском композитору Луиђију Керубинију и лондонском композитору и организатору јавних концерата Јохану Петеру Саломону, а у њима се посебно истиче зналачка полифона фактура у финалним ставовима.

Аутор емисије Срђан Атанасовски