Етјен Меил и симфонија његовог доба

Четири Меилове симфоније настале су у периоду између 1808. и 1810. године, у доба Наполеоновог царства и француске доминације Европом, када је Меил био један од руководиоца париског Конзерваторијума. Изведене су на јавним концертима које је приредила управо ова престижна институција, и то у распону од само годину дана, од марта 1809. до истог месеца наредне године. Прве две симфоније Меил је, 1809. године, објавио у издавачкој кући коју је покренуо заједно са својим колегама Керубинијем, Кројцером, Родеом и Боалдјеом седам година раније, са намером да унапреди париско музичко издаваштво. Меил је већ био прослављен као оперски композитор, а публика и критичари високо су ценили његово зналачко и ефектно владање оркестром, те је његов симфонијски опус иницијално прихваћен са ентузијазмом. Нестрпљива ужурбаност која је красила Меилово представљање својих симфонија можда је, у одређеној мери, била препрека да свако од ових дела, понаособ, добије своје место и репутацију; тако је друга Меилова симфонија, у Де дуру, изведена само две недеље након премијере прве симфоније, а већ месец дана касније публика је чула и трећу симфонију овог аутора. У Меиловој оркестрацији посебно је занимљив неконвенциолан третман тимпана; Меил изоставља трубе из своје замисли симфонијског оркестра, те су тимпани лишени конвенционалне улоге пратње и динамизовања музичког тока у садејству са лименим дувачима. Меил заправо тимпане користи да би пластично потцртао кључне ритмичке обрасце. Ово је посебно истакнуто у финалном ставу Друге симфоније, где тимпани доносе и материјал који је тематски значајан.
Међу симфоничарима који су радили ван главних токова европске музичке сцене проналазимо немачког композитора Фридриха Вита. Његово име је, нажалост, данас превасходно познато захваљујући такозваној Јенској симфонији, његовом раном делу које стоји на рубу плагијата Хајдновог опуса, а за које се неко време веровало да је потекло из Бетовеновог пера. Витов симфонијски опус састоји се од 23 композиције и заправо је далеко сложенији и амбициознији него што би се могло закључити увидом само у поменуту симфонију. Живећи и радећи у Вирцбургу између 1802. и 1814, Вит је своја дела објављивао у престижној издавачкој кући Андре из Офенбаха. Пета и шеста Витова симфонија, од којих је потоња насловљена као ‘турска', јер је користила такозване јаничарске инструменте, попут великог бубња, чинела, пиколо флауте, војничког добоша и тријангла, штампане су 1809. године и исте године их је у лајпцишком листу Allgemeine musikalische Zeitung приказао Е. Т. А Хофман. Упркос томе што је критиковао моду ‘турске музике', Хофман је изнео високо мишљење о Витовој композиторској умешности и истакао да је реч о аутору у чијим делима се очитава дубоко разумевање музичке уметности, али и који је способан да задовољи укус широке публике.

Аутор Срђан Атанасовски