Историјски снимци

Међусобни односи Мењухина и Фуртвенглера, двојице великих уметника двадесетог века, били су снажно условљени превирањима на светској политичкој сцени уочи и током Другог светског рата у којима су се они нашли на супротстављеним странама. Премда је још од ране младости Јеврејин Мењухин био искрени поклоник три деценије старијег немачког диригента, изражавајући жељу да једног дана и наступи са њим, њихова сарадња постала је могућа тек након слома нацизма. Први заједнички сусрет Мењухина и Фуртвенглера одиграо се 1946. године у Швајцарској, а већ следеће године они су одлучили да у Салцбургу изведу Брамсов Концерт за виолину и оркестар. Успех који су постигли код публике и музичке критике подстакао их је да приреде још један наступ само неколико месеци касније, у Берлину, са Бетовеновим Концертом за виолину и оркестар, након којег је Мењухин у одушевљењу изјавио да то дело никада више неће изводити ни са једним другим диригентом.

Са богатим искуством оперског диригента, Фуртвенглер је у време сарадње са Јехудијем Мењухином био потврђен оркестарски пратилац, чије је знање у организовању звучног простора и остваривању перфектне равнотеже са солистичком деоницом у то време било без премца. Сублимација знања старог мајстора и енергија тада још увек младог виолинисте биле су необично успешан спој који је резултирао снимцима неколико виолинских концерата антологијске вредности. О поштовању које је Мењухин исказивао према Фуртвенглеру најбоље говоре речи које је записао након његове смрти, 1954. године: „Он је био вероватно последњи припадник велике традиције музичара-посвећеника кадрих да комуницирају за оним божанским. Док је дириговао, свом позиву је приступао као светом обреду. За Фуртвенглера, музика је била читав свет, читав космос. Такав однос према музици представља путоказ који треба следити, а његова уметност коју је у пуном сјају проносио за диригентским пултом и забележио је на снимцима, неисцрпан извор инспирације."

Уредник емисије: Стефан Цветковић