Филмска музика Алфреда Шниткеа

У генерацији младих и талентованих руских композитора који су 60-их година прошлог века прихватили начела музичке авангарде утемељене радовима Веберна, Лутославског, Штокхаузена и Нона, истакао се управо Шнитке, поред Софије Губајдулине и Едисона Денисова.

Совјетске власти су са подозрењем гледале на његово стваралаштво, тако да је Шниткеова музика тек осамдесетих година доживела интернационално признање. Током те деценије настала су нека од његових најзначајнијих дела, а промовисали су их и изводили тада већ реномирани руски уметници попут Генадија Рождественског, Гидона Кремера и Наталије Гутман. На његова рана дела највише је утицала поетика Шостаковича, да би се - након упознавања са опусом италијанског композитора Луиђија Нона - окренуо серијалној техници. Ипак, након експериментисања са серијализмом, Шнитке развија лични музички израз - полистилизам, у којем је комбиновао разнолике стилске правце и жанрове са циљем да помири стара и нова стилска усмерења.

Прилику да тако нешто и оствари пружила му је примењена, односно филмска музика, коју је компоновао током целог свог живота. Данас се сматра да она заузима посебно место у његовом разноврсном опусу, јер је Шнитке - почев од студентских дана, па све до зрелог стваралачког периода - звучно обојио преко 60 филмова, међу којима су играна, кратка и документарна остварења.

У првој емисији циклуса, можете чути теме из, данас већ култног, остварења Комесар из 1967. године. Филм је снимљен у режији Александра Асколдова, према краткој причи У граду Бердичеву Василија Гросмана, коју је Максим Горки сматрао једном од најбољих икад написаних прича о руском грађанском рату. Две главне улоге поверене су бардовима руског глумишта, но Асколдову је забрањен рад, протеран је из Русије, а филм није смео да се приказује пуних 20 година. У партитури за овај филм Шнитке свој класични израз вешто преплиће са фолклорним мотивима Русије и Украјине.

Уредница емисије: Светлана Матовић