Есеј
Јасмина Арсеновић: Васко Попа и Рене Магрит
У суботу 30. новембра, можете слушати текст Јасмине Арсеновић "Васко Попа и Рене Магрит."
Цртежи и хералдички симболи као изабрана "знамења" песничких збирки, континуиран дијалог са фолклорним, иконографским и архитектонским мотивима, као и интегрисање идеограма у поетске текстове, сведоче о снажној упућености целокупне лирике Васка Попе на изражајна средства ликовне уметности. О Попиној првој збирци Кора (објављеној 1953. године), речено је да је револуционарно изменила доминантан стилски манир српске поезије - првенствено, избором тема које раније нису сматране достојним лирске артикулације, али и поетизацијом колоквијалног тона и "свакидашњих речи". Између осталог, поетски свет Коре представљао је и једно од првих лирских испитивања видова језивог и ужасавајућег, а доживљаје страха, угрожености и опште егзистенцијалне нелагодности у "раздешеном" послератном свету Васко Попа исказивао је кроз драме предметности, покућства и ентеријера из грађанске свакодневице.
Овај есеј говори о тематској и стилској сродности таквог песничког говора са сликарским платнима Ренеа Магрита. Агресивност Попиних "празних соба које реже", "зидова који лају", "мртвих трупаца чикова", "крви женског ружа" или "сабласних сенки чачкалица" асоцира нас на дела славног белгијског уметника који је, такође, у годинама након рата и у маниру надреализма и такозваног "магичног реализма" представљао свакидашње предмете као својеврсна ратна бојишта и попришта кобних догађаја грађанског живота. У духу Бодлерових пророчких рефлексија из Салона, и Попина поезија укључила се у онај велики литерарни преображај у којем је лирика, "некадашњи бескрајни израз радости", постајала у новом добу "неисцрпни арсенал направа за мучење."
Текст чита Александар Божовић.
Коментари