Електронски студио
"Електронске импресије" немачког композитора Оскара Сале
Догађај који се може сматрати једним од „почетака" историје електроакустичке музике јесте долазак младог Оскара Сале у Берлин на студије композиције код Паула Хиндемита и физике код Фридриха Траутвајна 1929. године. Ова трилатерална сарадња је убрзо дала резултате који ће, како ће се показати, уздрмати тадашњи музички свет.
Нови инструмент који је дизајнирао Траутвајн, назван Траутонијум, окупирао је младог Салу и он је са својим професором композиције годину дана након доласка на студије приредио концерт у Берлину под називом Нова музика Берлин 1930 на којем је по први пут јавности представљена музика писана за овај нови инструмент. Током тридесетих година XX века Сала је уприличио низ концерата, премијерно извевши Хиндемитов Концерт за траутонијум и гудачки оркестар и Концерт за траутонијум и оркестар Хералда Генцмера, поред бројних других дела мањег обима. Паралелно са концертантном и композиторском активношћу, Сала је интензивно радио на усавршавању свог инструмента, те је у сарадњи са компанијом Телефункен развио фолкстраутонијум - уређај намењен широј употреби, рудфунктраутонијум - за потребе радија и концерттраутонијум - што је заправо била портабл верзија оригиналног иструмента. После рата је његов конструкторски рад кулминирао најразвијенијом варијантом Траутвајновог инструмента, названој микстуртраутонијум. Овај уређај је, поред већ постојећих могућности манипулације свим звучним параметрима, омогућио први пут и рад са субхармоницима, односно учесталостима које се јављају испод главног сигнала, симетрично са хармоницима.
Подручје у којем је Сала био најпознатији широј публици јесте филмска музика. У својим делима дао је значајан допринос ширењу употребљивог звучног спектра, детаљно елаборирајући све могућности које је траутонијум пружао, од белог шума до синтетизованог гласа, који је за потребе рекламе развио већ почетком педесетих година. Формални аспект већине његових дела карактерише рапсодичност као последица импровизација којима је креирао микроструктуре, а нарочито је зачајан његов допринос раду са магнетофонским тракама, које је третирао истовремено као партитуре и као физичке носаче звука. Наиме, траке са Салиним композицијама нису увек само снимак „готовог" дела, већ садрже и упутства за репродукцију као и разрађен систем мета-информација о садржају, верзији, месту у целини и слично.
Аутор емисије Милан Милојковић
Коментари