Српска музика друге половине XX века

Прву емисију циклуса посвећујемо стваралаштву педесетих година, када је низом веома успелих модернистичких остварења направљен раскид са естетиком социјалистичког реализма - прокламоване званичне уметничке идеологије у тадашњој Југославији. Припадници генерације српских предратних модерниста, међу којима су били Милан Ристић и Љубица Марић, начинили су субверзију постулата социјалистичког реализма посредством, како поетичке, тако и естетичке концепције својих остварења, чиме су отворили врата повратку модернизма у српску музику.

Године 1951, Милан Ристић компонује Другу симфонију која је представљала један од првих и најчистијих примера неокласичног стила не само унутар његовог опуса, већ и у целокупној српској музици тог времена. Његова наклоњеност неокласичном обрасцу била је резултат вишегодишњег рада на поједностављењу сопственог музичког језика, али је у контексту борбе различитих уметничких оријентација на линији соц-реализам/модернизам, била плодоносна за афирмацију овог другог усмерења у току шесте деценије прошлог века. Наиме, неокласицизам је међу модернистичким правцима поседовао највише сличности са социјалистичким реализмом, оличених у израженој тоналности, једноставним формалним структурама и питком музичком језику. Ипак, ослобођена програмског садржаја, Ристићева Друга симфонија била је остварење "апсолутне" музике, које краси упадљива блискост са музичким језиком једног другог, канонског дела европског модернизма - Класичном симфонијом Сергеја Прокофјева. Задовољавајући неке од основних принципа естетике социјалистичког модернизма, Ристићева Симфонија није давала повода за конфронтацију са властима, чиме је на субверзиван начин отворила пут отклону од диктата државне уметности.

Песме простора, кантата за мешовити хор и симфонијски оркестар из 1956. године, је остварење којим је Љубица Марић започела најзначајнији период свог стваралаштва, када се њена поетика окреће савременом, оригиналном композиционом одазиву на древне средњовековне, музичке и ванмузичке артефакте. Као конкретно исходиште Песама простора, Марићевој је послужила литерарна подлога у виду надгробних натписа са стећака босанских богумила. Кантата се састоји од прелудијума и седам епитафа, а сви ставови су повезани atacca. Контемплативност света који открива сам текст, музички је потцртан необично апартним хармонијама и арабескама, и то већ на почетку дела, у Прелудијуму - у деоницама лимених дувачких инструмената; а слична музичка решења биће примењивана током читавог циклуса. Инкорпорирање средњевековне тематике унутар жанра кантате, данас се тумачи као својеврстан компромис који је Љубица Марић начинила са - у време настанка дела важећом - естетиком социјалистичког реализма, али и као вид његове маскиране субверзије, превасходно у погледу примене радикалног музичког језика унутар једне конвенционалне и политички прихватљиве музичке форме.

Аутор емисије: Стефан Цветковић