Ролан Барт: Римљани на филму

У свом предговору за прво издање Митологија, Ролан Барт (1915-1980) обавештава читаоце да су текстови у овој књизи настајали „сваког месеца у току отприлике две године, од 1954. до 1956, како је актуелност налагала".

Барт је покушао да „редовно размишља о неким митовима свакодневног живота. Материјал за то размишљање могао је да буде врло разноврстан (новински чланак, фотографија из недељника, филм, представа, изложба), а тема сасвим арбитрарна: очигледно сам бирао оно што је за мене било актуелно.

Почетна тачка тог размишљања најчешће је било осећање нетрпељивости према 'природности' у коју штампа, уметност, здрави разум, непрестано умотавају стварност која, иако стварност у којој живимо, није ништа мање историјска: речју, патио сам што сам у сваком тренутку видео како се, када се говори о нашој садашњици, мешају Природа и Историја, па сам хтео да ухватим, у декоративном приказу онога што-се-разуме-по-себи, идеолошку злоупотребу која је, по мени, ту скривена."

Барт истиче да је тада мит схватао у традиционалном смислу, али је већ био „сигуран у нешто из чега је покушао извести све последице: мит је језик. Бавећи се на тај начин чињеницама које су наизглед биле најудаљеније од било какве књижевности (кеч, припрема јела, изложба пластике), нисам намеравао да напустим ту општу семиологију нашег буржоаског света, чију сам књижевну страну разматрао у претходним есејима. Тек пошто сам истражио одређени број актуелних чињеница, покушао сам да дефинишем савремени мит на методичан начин: текст сам, наравно, оставио за крај овог тома, будући да он сам систематизује претходни материјал."

Најављујући овај циклус, у којем ће се наћи и део текста који Барт помиње у претходном пасусу, преносимо један фрагмент из есеја „Римљани на филму":

„У Манкијевичевом Јулију Цезару, сви ликови имају шишке на челу. Једни коврџаве, други танке попут конца, ћубасте, науљене, сви су добро очешљани а ћелаве нису примали, као да римска историја није пуна таквих. Они који имају мало косе нису се због тога провукли, него је фризер, главни помоћник на филму, успео да им пребаци последњи прамен тако да доспе на руб чела, на она римска чела која су, онако ниска, одувек сигнализирала специфичну мешавину исправности, врлине и освајања.

Шта се везује за ове тврдоглаве шишке? Речју, везује се римскост. Видимо како се овде открива главни покретач спектакла, знак. Шишка на челу преплављује нас очигледношћу, нико не сумња да се налази у некадашњем Риму. А ова извесност је непрестана: глумци говоре, делују, изврћу смисао, расправљају о 'универзалним' питањима а притом, захваљујући тој малој застави на челу, не губе на својој историјској уверљивости: њихова општост се чак може потпуно узохолити, прећи океан и векове, спојити са јенкијевским фацама холивудских статиста - нема везе, сви су умирени, смештени у мирну извесност универзума без двострукости, где су Римљани Римљани кроз најчитљивије знакове, с косом на челу."

У преводу Андрије Филиповића, Митологије ће ускоро објавити београдски „Карпос".

Уредник циклуса: Ђура Војновић