Специјална емисија посвећена 55. годишњици рођења Иве Погорелића

Неконвенционалан карактер Погорелићеве извођачке стратегије, из данашње перспективе, указује се као сасвим нов пијанистички дискурс који је, у тренутку када се појавио, представљао јасно акртикулисану реакцију на затечене интерпретативне концепте какви су у пијанизму неговани током највећег дела друге половине двадесетог века. У питању је била реакција на већ окоштали објективистички извођачки концепт који је подразумевао готово „једнодимензионалну" верност тексту. Погорелић је раних осамдесетих година успео да пијанистички канон ослободи наслага маниризама и стилских бојења који је овај објективистички приступ увео у извођачку праксу послератне епохе. Такозвану „објективност" музичке интерпретације Погорелић је одбацио у корист - можемо то тако назвати - нове субјективности засноване на потрази за личним духовним поистовећењем са композиторовом интенцијом, али и више од тога, са духом дела и његовим скривеним димензијама похрањеним у самом нотном запису. Овакав приступ нужно је подразумевао Погорелићеву реконцептуализацију наслеђеног односа према музичким параметрима композиције - од темпа, преко артикулације, агогике, до динамике; једном речју, подразумевао је ново „читање" партитуре, а то је водило конструкцији новог идентитета и рецепције канонских дела пијанистичке литературе. Ова врста "субјективности", међутим, остварена је на линији трагања за чистом музиком, ослобођеном плакатских поступака и хипертрофираних афектација.

Из данашње перспективе указује се да се, као упадљива карактеристика Погорелићевог пијанизма осамдесетих и раних деведесетих година прошлог века, истицао бескомпромисан, стриктан геометријски приступ ритму и темпу који је, уз одбацивање конвенционалних начина организације музичког тока у погледу фразирања и агогике, рефлектовао један сасвим нови и индивидуални пијанистички „дијалекат". Иако се Погорелићев уметнички развој може окарактерисати као континуиран, његово делимично и релативно краткотрајно повлачење са концертног подијума почетком протекле деценије представљало је период интроспекције и преиспитивања, који је резултирао нешто израженијим векторским убрзањем различитих развојних линија његове извођачке естетике и поетике.

Пре свега, могло би се говорити о Погорелићевој даљој „субјективизацији" односа према тексту, која је собом повлачила поступне промене у готово свим аспектима интерпретације. Последњих година, Погорелић манифестује иновиран начин музичког мишљења који је - одбацујући ранији геометријски приступ у обликовању музичког тока, а у правцу потцртавања флуктуација музичког тока - приказао интерпретативну логику засновану на испитивању граничних могућности третмана темпа, на смелим агогичким захватима, и на садржајнијим динамичким осцилацијама. Међутим, све набројане карактеристике представљају само спољашње манифестације једног знатно дубљег уметничког концепта којим се заправо наставља процес истраживања нових ефеката, изражајности и значења наизглед „познатих" музичких дела. У исто време и херметичан и дубоко емоционалан, Иво Погорелић са несмањеном количином маште и храбрости која га је красила на почетку каријере, и данас, у зрелом добу, помера конвенционалне критеријуме смисленог и оправданог у музичком извођаштву.

Аутор емисије: Стефан Цветковић