Шнабелова рестаурација Бетовена

Пијанистичка пракса Артура Шнабела, усмерена ка рестаурацији дела класичног и рано-романтичарског репертоара, била је пионирска у контексту установљавања нових концепата интерпретације заснованих на афирмацији аутентичности. Наиме, почетком XX века ова тенденција је добијала на важности као реакција на романтичарску субјективност, те су извођачи почели да поклањају пажњу нотном тексту као примарном посреднику тражене „објективне" слике дела.

Шнабела је средином прошлог века Харолд Шонберг назвао човеком који је измислио Бетовена, алудирајући на уметников јединствени однос према великом композитору чијем је делу, у потрази за аутентичношћу, удахнуо нов живот. Његова рестаурација Бетовена превасходно је била реализована кроз редакторски рад на самим партитурама заснован на концепту „чишћења од традиције", односно од „талога" романтичарског тумачења композиторовог стваралаштва. Тако је ученик водећег романтичарског пијанисте Теодора Лешетицког постао највећи заговорник анти-романтичарског приступа интепретацији нотног текста.

Проучавајући Бетовенове аутографе, Шнабел је својим интервенцијама настојао да их начини разумљивијим савременом извођачу, уместо да у њих - попут својих претходника - уписује сопствене извођачке поетичке и естетичке принципе. У том смислу, овај пијаниста настојао је да очува објективни „лик" текста, за разлику од ранијих редактора који су свој ангажман схватали као могућност његовог слодобног третмана и надограђивања. Овакво читање композиторовог аутографа, „без предубеђења", Шнабел је називао читањем без „позадинског шума". Као последица настојања ка што јаснијем тумачењу првобитних композиторових намера, у Шнабеловим редакцијама уочава се знатан број прецизних назнака и упутстава који се односе на готово све аспекте интерпретације - од агогике, артикулације, фразирања, педализације, до динамике и темпа. Овако егзактан приступ материјалу представљао је манифестацију Шнабелове објективности, захваљујући којој је он стекао статус неприкосновеног ауторитета у тумачењу Бетовеновог опуса тридесетих година прошлог века.

Шнабелов „пројекат" редиговања целокупног опуса Бетовенових соната, био је праћен интегралним извођењем, те снимањем које је остало најнепосреднији показатељ Шнабелових рестаураторских интенција.

У вечерашњој емисији слушаћете снимак Бетовенове Сонате у еф-молу опус 57 познатије као Апасионата који је Шнабел начинио тридесетих година прошлог века.

Аутор емисије: Стефан Цветковић