Митологије – Ролан Барт: Свет кечера

У свом предговору за прво издање Митологија, Ролан Барт (1915–1980) обавештава читаоце да су текстови у овој књизи настајали „сваког месеца у току отприлике две године, од 1954. до 1956, како је актуелност налагала".

Барт је покушао да „редовно размишља о неким митовима свакодневног живота. Материјал за то размишљање могао је да буде врло разноврстан (новински чланак, фотографија из недељника, филм, представа, изложба), а тема сасвим арбитрарна: очигледно сам бирао оно што је за мене било актуелно.

Почетна тачка тог размишљања најчешће је било осећање нетрпељивости према 'природности' у коју штампа, уметност, здрави разум, непрестано умотавају стварност која, иако стварност у којој живимо, није ништа мање историјска: речју, патио сам што сам у сваком тренутку видео како се, када се говори о нашој садашњици, мешају Природа и Историја, па сам хтео да ухватим, у декоративном приказу онога што-се-разуме-по-себи, идеолошку злоупотребу која је, по мени, ту скривена."

Барт истиче да је тада мит схватао у традиционалном смислу, али је већ био „сигуран у нешто из чега је покушао извести све последице: мит је језик. Бавећи се на тај начин чињеницама које су наизглед биле најудаљеније од било какве књижевности (кеч, припрема јела, изложба пластике), нисам намеравао да напустим ту општу семиологију нашег буржоаског света, чију сам књижевну страну разматрао у претходним есејима. Тек пошто сам истражио одређени број актуелних чињеница, покушао сам да дефинишем савремени мит на методичан начин: текст сам, наравно, оставио за крај овог тома, будући да он сам систематизује претходни материјал."

Најављујући овај циклус, у којем ће се наћи и део текста који Барт помиње у претходном пасусу, преносимо један фрагмент из Света кечера, првог есеја у Митологијама:

„Оно што кечери називају захватом, то јест, било која фигура која им дозвољава да неограничено имобилишу непријатеља и да га држе у својој милости и немилости, управо има функцију да припреми на конвенционалан, и отуда разумљив начин, спектакл патње, да методички успостави услове патње. Непокретност побеђеног дозвољава (тренутном) победнику да се успостави у својој окрутности и да публици пренесе ужасавајућу спорост мучитеља који је сигуран у исход својих потеза: кад трља нос немоћном противнику или кад му снажним и одлучним ударцима песнице ломи кичму, или кад бар постиже површни изглед таквих гестова, кеч је једини спорт који даје на тај начин испољену спољашњу слику мучења. И овде је, међутим, у пољу игре само слика, а гледалац не жели стварну патњу бораца, он се наслађује само савршеношћу иконографије. Није истина да је кеч садистички спектакл: он је само јасан спектакл."

Уредник циклуса: Ђура Војновић