Ђузепе Верди: Симон Боканегра

Верди је у пролеће 1856. године био у Венецији због рада на обнови Травијате - и тада се договорио са управом Ла Феничеа да напише нову оперу за ову кућу. Пјаве је одмах почео да ради на либрету под надзором композитора. По повратку у Париз, Верди је, по свему судећи незадовољан одређеним деловима текстуалног предлошка, замолио Ђузепа Монтанелија, италијанског интелектуалца који је из политичких разлога био у егзилу у француској престоници, да напише одређене сцене. Када се вратио у Венецију наредног фебруара, Вердију је недостајао један чин и готово комплетна оркестрација. Партитура је довршена на брзину, а на премијери дело је доживело велики неуспех. Један од најиновативнијх аспеката овог дела је карактеризација ликова - ово је дело којим доминира тамна боја, боја дубљих мушких гласова. У томе је и снага пролога - у њему чујемо само басове и баритоне, док женски део хора можете чути само у два наврата, у делу када «хор» инкарнира «анђеоску песму» о Марији Фијеско, за време потресне арије њеног оца, и на самом крају када народ прославља Боканегрину победу.

Верди је двадесет година размишљао о могућности да направи ревизију опере - али под условом да и либрето буде подвргнут великим променама. Избор је логично пао на Боита - у то доба радили су на Отелу. Боито је ex novo написао, уз изузетно прецизне инструкције самог Вердија, сцену Великог већа којом се завршава први чин. Нова верзија Симона Боканегре је имала тријумфалан успех у Скали 1881. године. Подсетимо, тада су протагонисти били: Виктор Морел као Боканегра и Франческо Тамањо као Адорно, који ће шест година касније бити први интерпретатори Јага и Отела. Ревизија из 1881. године задржава расподелу гласова оригинала, али само вокално писмо показује изразити рафинман - ту су мелодијски детаљи, хармонска решења, као и оркестрационо умеће које у потпуности припада зрелој креативној фази Вердијевог стваралаштва. Све се то посебно увиђа у сцени Великог већа. Симон Боканегра у тој сцени се показује као драмски носилац опере. Његов страсни позив на мир, смиреност са којом реагује на Адорнове оптужбе, изузетно обраћање Плебсу, патрицијма и народу и, на крају, начин на који конструише осветничку клетву против Паола Албијанија дају му тежину која је недостајала у првој верзији опере и која мотивише радњу која следи. Критичари истичу да је том интервенцијом дошло до диспропроције у драмској извајаности Симона Боканегре и свих осталих јунака. Но, у сваком случају, верзија опере 1881. једна је од драматуршки најуспелијих производа Вердијевог стваралаштва.

Уредница Ксенија Стевановић