Жил Делез: Спиноза и проблем израза

Књигу Спиноза и проблем израза Жил Делез пише у исто време када и друге две своје велике књиге Разлику и понављање и Логику смисла. Све три књиге – ни мало танке, ваља додати – појављују се у размаку од једва годину дана, 1968. и 1969. године, и сачињавају само срце великог Делезовог дела.

Делез је познат по томе што је, као и сви други филозофи уосталом (једино што је он то и признавао), имао своје омиљене и своје неомиљене саговорнике у историји филозофије. Платона, Канта и Хегела није волео. Само је Канту посветио једну малу књигу. Томе насупрот, волео је Дунса Скота, Спинозу, Лајбница, Хјума, Ничеа и свима је посветио најмање по једну књигу. Спинози је посветио две.

Наизглед школски рад који пролази кроз сва општа места Спинозине филозофије, Делезова се књига, како странице одмичу, све више одваја од пуког прегледа битних мотива и неужурбано гради позицију која се одликује како дубином захвата, јасноћом увида, тако и неупоредивом оригиналношћу у тумачењу Спинозе. Читаву Спинозину конструкцију Делез, на известан начин, изврће наглавце, показујући да је предност супстанције над атрибутима, модусима и својствима, све само не неупитна. Наједном, показује се да сама супстанција зависи од атрибута и модуса барем у оној мери у којој атрибути и модуси зависе од саме супстанције. Тим обртањем, Делез је у питање довео једну од најјачих струја у историји филозофије која је супстанцији давала неупитну предност над свим оним што јој, накнадно, придолази.

Циклус уредио Иван Миленковић