Рихард Вагнер: Танхојзер

Главне улоге тумаче: бас Гинтер Гроисбек као Херман, ландграф Туринигије, тенор Торстен Керл као Танхојзер, баритон Михаел Нађ као Волфрам фон Ешенбах, тенор Лотар Одиниус као Валтер фон Фогелвајде, бас Томас Језатко као Битерофл, тенор Штефан Хајбах као Хајнрих писар, бас Мартин Знел као Рајнмар фон Цветер, сопран Камилија Нилунд као Елизабета, мецосопран Мишел Брет као Венера и сопран Катја Штубер у улози Младог пастира. Хором и оркестром Бајројтског позоришта диригује Аксел Кобер.

У години када Бајројт обележава 200 година од рођења Рихарда Вагнера управа ове манифестације, оличена у сестринском двојцу Ева Вагнер-Паскије и Катарина Вагнер, одлучила је да контроверзну поставку Танхојзера из 2011. прикаже на позорници Фестшпилхауса, можда, последњи пут.

У сада већ подужој линији "нових продукција", изгледа да је Танхојзер Себастијана Баумгартена извукао најкраћу сламку, јер су критике биле негативне, као и реакција бајројтске публике.

Наиме, Венерино брдо се налази испод позорнице, до које се допире само кружном централном платформом. У њему живе чудна, примитивна бића, док је свет замка у Вартбургу фабричка хала обојена живим бојама. У ствари, то је експериментално постројење, а видео пројекције приказују микроорганизме и друге животне форме, не придоносећи ништа додатном разумевању радње овог разбарушеног, "експерименталног" Танхојзера.

У наративном смислу, централно место Танхојзера јесте немогућност главног јунака да помири две конфликтне силе у његовом животу – потребу за неспутаном, сензуалном љубављу, коју представља Венера, и тежњу ка друштвеном поретку, који у опери предствљају дворана у Вартбургу и певачко такмичење, што се најбоље види у другом чину.

Уредница Ксенија Стевановић