Електронски студио

Композиција Никоса Мамангакиса под називом Ламент заснива се на трансформацијама конкретних теренских снимака у којима најпре доминирају звуци црквених звона, а затим и бука индустријског окружења. Електронским модификацијама изузетно су појачане искричаве високе фреквенције, које су мултипликоване тако да произведу сегменте константно променљивог треперења. Овај дисторзирани, интензивни звук испуњавава читав слушни простор, не остављајући слушаоцу могућност да перципира његов облик и настојећи да евоцира савремено човеково окружење.

Бука фабричких постројења такође чини значајан градивни елемент композиције Морфес II Јаниса Влахопулоса, али је сада она супротстављена модификованим исечцима из традиционалних композиција, снимцима звукова свакодневног живота, људског гласа и синтетизованих сегмената. Структура дела је колажна, а смењивање несродних материјала се током дела интензивира, градећи драматургију базирану на симболичком потенцијалу исечака, веома сродно остварењима Пјера Шефера.

Михаел Адамис је у делу Метална скулптура III настојао да звукове који настају треперењем металних објеката, модификује тако да они симулирају статичну скулптуралну конструкцију алузијама на звучно препознатљиве, традиционалне сонорности. Дело започиње звуковима трења великих и танких површина, налик на гребање чинеле гудалом, који прерастају у треперења ваздуха у металним цевима, сродна флаути и лименим дувачким инструментима. Како се дело ближи кулминацији, конструкција „скулптуре" бива све сложенија, укључујући у комбинацију ових звучности и перкусивну компоненту чија је просторност наглашена различитим пројекцијама реверберације.

Остварење Стефаноса Василиадиса названо Свет лутака у потпуности је засновано на синтетизованим звуцима, који најпре образују матрицу пулсација преко које се затим јављају различити облици и карактери, често са пародирајућим или гротескним асоцијацијама. Током композиције се могу препознати мелодијске флоскуле које подсећају на дечије песме, хук парне локомотиве и звукове научно-фантастичних филмова и оне се смењују као ликови у каквом луткарском позоришту, али без драмског обликовања, већ налик на карневал или параду.

Дело Димитриса Терзакиса под називом Зрикава риба слично је претходном остварењу; музички ток је заснован на синтези звукова са циљем да се иронично илуструје могућност подражавања појава из ванмузичког света. Глисанда и треперења се нижу без одређеног фокуса, стварајући утисак дезоријентисаности који се интензивира повећањем фактурних слојева сачињених од ондулирајућих звучности. Композиција иронично завршава исечком стереотипног каденционог обрта из каквог дела класичне музике.

Аутор Милан Милојковић