Велики интерпретатори – Анатол Угорски

Несвакидашњим музичким талентом и бурном каријером Анатол Угорски је стекао статус једног од најзначајнијих руских пијаниста друге половине XX века и култне фигуре у свету класичне музике.
Рођен 1942. године у сибирском граду Рубзовску, Угорски се са музиком сусрео још у најранијем детињству, да би формално музичко образовање отпочео у Специјалној музичкој школи при Конзерваторијуму у Лењинграду, на којем наставља и студије клавира између 1960. и 1965. године, у класи Надежде Голубовскаје. Током студија, Угорски је на себе скренуо пажњу премијерним извођењима дела савремених композитора из Совјетског Савеза, али и контроверзним совјетским премијерама остварења авангардних композитора, попут Арнолда Шенберга, Албана Берга, Оливијеа Месијана и Пијера Булеза, чија је музика у то време у његовој домовини сматрана декадентном и као таква била забрањена.У биографији Анатола Угорског посебно место припада сусрету који је, током периода релативне културне отворености Совјетског Савеза пема Западу, имао са Булезом у Лењинграду, у јесен 1968. године. Овај сусрет, међутим, донео му је и велике конфликте са режимом који су кулминирали одлуком да му се на десет година ограничи бављење концертним и педагошким радом. У предвечерје распада Совјетског савеза, Угорски 1990. године одлучује да са породицом пребегне у Берлин, где је готово две године живео у избегличком кампу. Захваљујући ангажовању пријатеља који су га познавали још из времена великих успеха у Лењинграду, Угорски 1992. године остварује контакт и сарадњу са Дојче грамофоном у чијем издању излази његов први албум са делима Лудвига ван Бетовена. Тада већ педесетогодишњак, Анатол Угорски започиње нови живот и каријеру концертног пијанисте широм западне Европе и Америке, наступајући са најпознатијим ансамблима, попут Краљевског концертхебау оркестра, Париског симфонијског оркестра, Симфонијског оркестра Чикага и многим другим. Паралелно са активношћу концертног музичара, Угорски је све до 2007. године био ангажован и као професор на Конзерваторијуму у Детмолду. Премда је током каријере показао способност тумачења дела различитих епоха, Угорски је превасходан афинитет показао за литературу XX века.

Као изданак совјетске пијанистичке школе, Угорски је изградио извођачки стил који се одликује савршеном уравнотеженошћу израза, и у којем готово да нема места ни за какву врсту непромишљене афективности. Сведен колоризам, ипак, оставља простора за исказивање звучних боја које, међутим, увек задржавају чисте вредности, без међусобних мешања или сенчења у поступцима педализације. Увек јасно протумачену музичку структуру дела Угорски представља транспарентно, уз тежњу да се оно оживи у "објективном" светлу.

Аутор емисије: Стефан Цветковић