Теодор Адорно: Писмо пријатељу

Адорново писмо Максу Хоркхајмеру, за његов седамдесети рођендан (14. фебруар), од 12. фебруара 1965. године.

„...Оно што би се могло назвати твојом материјалистичком метафизиком, старозаветном свешћу о узалудности живљења, пренело се на твој став према мишљењу. Чак и најдубље и најистинитије мисли, осећао си, односи ветар; трајност објективних идеја је илузија којом пркосимо тами заборава. Никада ниси придавао духу супстанцијалну реалност; трагао си за његовом суштином, истином и слободом, кроз његово самопорицање. Твоје основно осећање било је оно о коначној насумичности света. Ипак, то осећање је окренуто ка свему што јесте, ка свему што израња из таме, и обраћа му се, упркос свим његовим манама, с љубављу ништа мањом од језе коју осећаш због природе постојеће стварности, коју, упркос свему, волиш.
На најдубљем нивоу, овај општи систем те ужасава зато што, у складу са сопственим принципима, незаустављиво стреми сопственој деструкцији. У праведном друштву размена неће бити само укинута него и остварена; свако ће добијати свој део, који му размена данас обећава само зато да би му га ускратила. Никада ниси порицао да имаш патријархалне црте, али оне су биле сублимиране у изузетан осећај за односе моћи; управо зато ти је успевало да, заједно с најближима, одбраниш своја права кроз отпор. Твој таленат у безбројним ситуацијама извире из констелације световног знања, моћи отпора и чињенице да си увек остајао помало удаљен од стварности. Некако ти је успевало да увек будеш успешнији у извлачењу оног бољег из сурове стварности, него што је њој успевало да те спута.

Слобода коју асоцирам с тобом може се мерити само са отпором који подразумева; она је истоветна са одлучношћу, с неотуђивом оданошћу без заклетве. Само људи снажног ега, што значи слободни људи, могу бити истински одани. Кант је покушао да изрази суштину слободе живих бића кроз своје учење о појмљивом карактеру. По њему, та слобода је способност да „дамо себе". Она чини део живота, а опет је све само не пуко постојање. Ту идеју, коју је у њеном чистом облику немогуће појмити, налазим оличену у теби; то није илузија. Људи су више оно што би могли бити, свој потенцијал, него оно што стварно јесу. То „више" није апстракција. Оно се спорадично јавља, увек изнова, чак и у ономе што стварно јесмо. Нисмо у потпуности производи тог господарења природом, које смо развили и наметнули свету, а на крају и самима себи. Тај вишак зрачи из тебе и у теби се стално обнавља. За тебе би се могло рећи, ако се тако нешто уопште може рећи за неког појединца, да имаш разумљив карактер и то о твојој природи говори више него сва психологија..." (Писмо пријатељу)

Уредница: Оливера Нушић