Етјен-Никола Меил и музика париских композитора

У време након Француске буржоаске револуције, опера-комик која се изводила у дворанама Фавар и Фејдо, готово је у потпуности потиснула француску озбиљну оперу. Док се трупа у дворани Фавар посветила патриотским спектаклима и комичнијим и једноставнијим делима, неретко укључујући опере Етјен-Николе Меила, репертоар дворане Фејдо био је наклоњенији ројалистима и испуњен херојским драмама Луиђија Керубинија и Жан-Франсоа Ле Сијера. Ипак, са успоном Наполеона идеолошки сукоб је почео да бледи, те су две трупе, под теретом економских недаћа, од 1801. године почеле да раде заједно.
У току првог француског царства, од 1804. до 1814, Меил је наставио да пише за оперу-комик, иако је његовим делима ретко поклањана иста пажња као 90-их година претходног столећа. У овом периоду су се посебно издвојиле премијере двеју Меилових нетипичних, готово експерименталних опера: Утал, рађена према Осијановим поемама Џејмса Макферсона, у којој је композитор постигао изразито тамне оркестарске боје, и Јосиф, према причи о старозаветном пророку. Иако је потоња Меилова опера завредила више поштовања него популарности, Наполеон ју је 1810, три године након премијере, наградио као најбољу оперу-комик претходне деценије, а, захваљујући озбиљној тематици и религиозној атмосфери, опера је високо вреднована током читавог 19. века, поготово у немачким земљама. Александар Дивал, који је израдио либрето за Меилову оперу према библијском предлошку, рачунао је на интересовање за историју старог Египта пробуђено Наполеоновим походима, као и на нови талас религиозности у француском царству, који је потиснуо револуционарни антиклерикализам. Дивалов либрето је карактеристичан јер не садржи љубавни заплет, а моралне поуке су јасно експлициране. Меилова партитура је такође нетипична, како на плану оркестрације, тако и на плану формалних решења. Док, с једне стране, Меил избегава виртоузне арије и у први план ставља химничне наступе хора и уздржане солистичке нумере, с друге стране инсистира на боји лимених дувача, те проширује оркестар закривљеном тубом, инструментом дизајнираном за прославе Француске револуције, према облику античке римске хорне. Подражавајући стил антико, Меил је вешто инкорпорирао контрапунктске технике у стил опере-комик.

Осам година млађи од Меила, Франсоа Боалдје је своје прве комичне опере успешно представио у родном Руану, а од 1797. године постао је миљеник и париске публике. Прави тријумф у Паризу доживео је 1800. године премијером опере Багдадски калиф у дворани Фавар. У Боалдјеовом изразу посебно плене изузетна слобода и лакоћа мелодија, као и вештина којом је користио широку палету оркестарских боја. У вечерашњој емисији чућете музичке нумере из првог чина Боалдјеове опере Моја тетка Аурора, или прекинути роман, написане на либрето Шарла д Лоншана. Опера спаја добро познати комични сиже у коме млади љубавник, уз помоћ свог довитљивог слуге, покушава да допре до девојке која је под заштитом строге и богате тетке, са духовитом пародијом на сентименталне романе тог доба.

Аутор емисије: Срђан Атанасовски