Опера • Рихард Вагнер: Лоенгрин

Пре три године, Бајројт је обелоданио контроверзну нову поставку Лоенгрина редитеља Ханса Нојнефелса, који је оперу третирао као симболички простор дисекције проблема моралности истине. На визуелном нивоу ово је постигнуто радикалним костимографским решењем Рајнхарда фон дер Танена који је у овој опери, чија се радња одиграва у 10. веку, све становнике Брабанта обукао у стилизоване костиме «лабораторијских пацова», у простору стерилног, лабораторијског простора. Једино су главни ликови - Лоенгрин, Елза, Краљ Хајнхрих, Телармунд и Ортруд представљени као «људи», и самим тим постављени на «супериорни» ниво у о односу на остатак ансамбла. Овакаво виђење опере изазвало је негативне реакције критике, али и публике, док је у једном немачком листу осванула кованица Ратен-Слапстик, или Пацовски-Слепстик, за иначе високо романтичну потку Лоенгрина.

Ипак, критичари су приметили да је чувени Прелид пред I чин све пристине очарао својом заобљеношћу и топлином боје гудачког ансамбла, те да је сцена била «зачудна, али необично дирљива». Такође, истичу да је оркестар бриљирао под управом диригента Андриса Нелсонса, доносећи 'јасни и свежи тон, који никада није лишен страсти'.
Нелсонс је направио фин баланс између осталих инструмената и гудача, којима је дозовољавао да буду у првом плану. Изузетно моћан, био је и хор, у чијем су се јединству ретко када дешавала иступања.

Емисију уређује: Ксенија Стевановић