Александар Дамјановић: Осама Бин Ладен

У циклусу ПСИХОБИОГРАФИЈЕ, који емитујемо суботом, читамо текстове из необјављене књиге Александра Дамјановића „Вештина тумачења". У овој емисији, 21. септембра, слушаћете текст „Осама Бин Ладен - психобиографија једне политичке фигуре".
"Циљ психобиографије је једноставно формулисан", напомиње Дамјановић на самом почетку свог Увода у психобиографију, "али га је веома тешко остварити: то је разумевање личности. Психобиографи троше сате у размишљању и писању о сложеним, креативним, неизбежно контрадикторним индивидуалним животима, од којих су многи на свом крају."
Уколико се, и поред тога, већини психолога "чини да психобиографи трче за погрешном дугом, то више говори о психологији него о психобиографији. На крају крајева, ако психологија треба да тежи за нечим, ако се нада да ће једног лепог дана напустити своје лабораторије, једносмерна огледала, инструменте и уређаје и ући у неконтролисани свет живота, онда би њен главни посао требало да буде да каже нешто кључно о људима - не о једнодимензијалној безименој гомили, него стварним појединцима са прошлошћу."
Александар Дамјановић у овој књизи пише и о Ксенији Атанасијевић, Јукију Мишими, Дарвину, Кафки, Монтењу, Ничеу, Хичкоку, Роберту Фишеру... (Есеје о Атанасијевићевој и Мишими објавили смо у претходним емисијама.)
Према Дамјановићевим речима, зачуђује да је Осама Бин Ладен, независни и богати припадник високих исламских слојева, био заправо „потчињен идеји ауторитета или значајног другог, и туторству мање моћних. Чињеница је да је успостављао и развијао снажне, готово филијалне релације са старијим особама као духовним менторима. Након очеве смрти, у својим тинејџерским годинама, Осама је непрекидно био у потрази за патријархалним фигурама, ауторитативним сурогатима за оца."
Међутим, оно што је супстанцијално условило формирање Бин Ладена као особе неосетљиве на вредност људског живота, и трансформисало га у терористу и масовног убицу "јесте фундаменталистички поглед на свет, који сваки догађај интерпретира као манифестацију божанске воље и, у том контексту, светска политичка збивања као борбу између Алаха и сила мрака и зла, што је Бин Ладен заправо идеолошки усвојио од шеика Азама и својих сабораца муџахедина. Уколико се једном прихвати уверење и осуда, нека врста идео-афективног блока, да су немуслимани суштински слуге Сатане јер не следе ислам, онда је једноставно оправдати њихову смрт."
Аутор се позива и на студију Филозофија зла норвешког филозофа Лаша Свенсена у којој он даје специфичну типологију зла и сматра да, поред демонског, постоји и идеалистичко зло: „Демонско зло је оно које се чини због зла самог. Оно је генуино, вероватно биолошки детерминисано, предаторског порекла, најчешће испољено код тирана, серијских убица, садиста. Одговара Фромовом некрофилном карактеру. Насупрот демонском, идеалистичко зло карактерише веровање да се чинећи зло, чини добро. Крсташки ратови, прогон вештица и јеретика класични су примери. У овом контексту, и терористе можемо сматрати идеалистима. Они своју активност и поступке доживљавају као добре јер су средство у борби против зла. Иако су многи западни државници (Буш, Блер, Шарон) заступали тезу да је зло које чини Осама Бин Ладен демонско, сасвим је извесно да оно ипак има више карактеристика идеалистичког."
(Текст емитујемо у скраћеној верзији.)

Уредник циклуса: Ђура Војновић