Александар Дамјановић: Јукио Мишима - уметност, суицид и хомосексуалност

„Циљ психобиографије је једноставно формулисан", напомиње Дамјановић на самом почетку свог Увода у психобиографију, „али га је веома тешко остварити: то је разумевање личности. Психобиографи троше сате у размишљању и писању о сложеним, креативним, неизбежно контрадикторним индивидуалним животима, од којих су многи на свом крају."

Уколико се, и поред тога, већини психолога „чини да психобиографи трче за погрешном дугом, то више говори о психологији него о психобиографији. На крају крајева, ако психологија треба да тежи за нечим, ако се нада да ће једног лепог дана напустити своје лабораторије, једносмерна огледала, инструменте и уређаје и ући у неконтролисани свет живота, онда би њен главни посао требало да буде да каже нешто кључно о људима - не о једнодимензионалној безименој гомили, него стварним појединцима са прошлошћу."

Александар Дамјановић у овој књизи пише и о Ксенији Атанасијевић (тај смо есеј објавили у претходној емисији), о Дарвину, Кафки, Монтењу, Ничеу, Хичкоку, Роберту Фишеру, Осами Бин Ладену...

„Од пет светски познатих јапанских класика 20. века", како подсећа у есеју о Мишими, „четворица су се убила: Рјуносаке Акутагава (1892 - 1927), Јасунари Кавабата (1899 - 1972), Осама Дазаи (1909 - 1948) и Јукио Мишима (1925 - 1970)." Овај последњи био је, заправо, „велики теоретичар и практичар харикирија", а једном је чак написао „да је некоме ко није Јапанац немогуће објаснити смисао и лепоту овог ритуала".

На другом месту, Дамјановић примећује: „У 'Исповестима маске', његовом можда најконтроверзнијем и најпознатијем делу, Мишима слика себе као дечака са развијеном аверзијом према реалном свету и хипертрофираним односом према свету фантазије и фантазама. Попут наше филозофкиње Ксеније Атанасијевић, и Мишима сматра да само универзум уобразиље може појединцу пружити креативну заштиту и задовољство од угрожавајуће стварности. Психолошка анализа овде више упућује на механизам нарцисоидне интелектуалне изолације и splitting-a него на отуђујући и девастирајући аутизам. О одбрамбеном механизму splitting-a говори и чињеница да његов рад и породични живот морају да буду строго одвојени. Имао је обичај да каже пријатељима и породици да се претвара у демона када се налази у радној соби и да демон не жели да га икада пусти из собе.

Целог живота мучен романтичном агонијом, Мишима је увек био више поклоник бога Танатоса, него Ероса. Попут Сиорана, и он гаји своју естетику песимизма, мортида и смрти. Он је био заточеник романтичне тежње ка смрти као естетском идеалу, који је потицао из његове конфузне еротске природе и сексуалног идентитета."

Уредник циклуса: Ђура Војновић