Етјен Меил и музика париских композитора

Меил је у то време постао један од најцењенијих француских композитора, посебно се истакавши у жанровима попут опере-комик и револуционарне песме. Захваљујући смелости на плану хармоније и оркестрације, Меил се сматра једним од најоригиналнијих француских композитора са прелаза из 18. у 19. век.

Рођен је 22. јуна 1763. у градићу Живе на северу Француске, а прве часове оргуља и контрапункта добио је у оближњем фрањевачком манастиру, као и од композитора и оргуљаша Вилхелма Хансера. Већ са 15 година Меил је дошао у Париз, где ће изградити каријеру. Као штићеник клавсенисте и оперског композитора Жан-Фредерика Еделмана, Меил ће, поред педагошког рада, почети да објављује своја прва дела, попут аранжмана популарних арија, а његова композиција на једну Русоову духовну оду изведена је на париским духовним концертима 1782. године. Први заокружен Меилов опус представља збирка од три клавирске сонате које је објавио 1783. године.

За време револуције, Меил се истакао као један од водећих композитора идеолошки обојених револуционарних песама које су биле превасходно намењене извођењима на прославама на отвореном. Захваљујући свом ангажману у револуционарним дешавањима, Меил је 1795. године постао први композитор и један од најмлађих чланова Француског института, односно удружења француских академија, а у званичним извештајима, као и у саопштењима државних службеника истицан је његов допринос јавним светковинама, те је уздизан као узор у својој професији.

Међу Меиловим најпопуларнијим композицијама свакако се убраја увертира Лов младог Анрија, првобитно писана за оперу Млади Анри, која је премијерно изведена 1797. године. Либретиста Жан-Никола Буји је у оригиналној верзији, која је требало да буде постављена 1791, величао Анрија ИВ, једног од најпопуларнијих француских, али је истовремено, алегорично, користећи лик Анријеве мајке, покушао да изгради позитивну слику о заточеној краљици Марији Антоанети. Пошто је премијера дела била спречена, из опере су избачени ројалистички елементи, међутим дело ипак није забележимо успех, јер није задовољила нити публику наклоњену републици, нити ону наклоњену монархији. Ипак, уверетира је завредила велику пажњу и дуго је извођена у току интермедија у опери-комик, а била је омиљена и на концертима инструменталне музике током 19. века. Посебно су упечатљиви употреба хорне и мотиви који сликају звук коња у лову, као и пасторални елементи.

Аутор Срђан Атанасовски