Жан Батист Лили: Фаетон

У главним улогама слушаћете: тенора Емилијана Гонзалеса Тороа као Фаетона, сопран Ингрид Периш као Климену, мецосопран Изабел Дрие као Теону, мецосопран Гаел Аркез као Либију, бас-баритона Ендрјуа Фостер-Вилијамса као Епафа и баса Фредерика Катона као Меропа. Учествује и Камерни хор из Намура.

Жан-Батист Лили је своју десету музичку трагедију Фаетон написао на либрето Филипа Киноа, књижевника чије је предлошке посебно ценио. У једном периоду њихова сарадња је била отежана јер је Кино био у немилости француског двора. Моћним дворјанима се учинило да је либрето за Изиду из 1677. године неприкривена алузија на љубомору званичне краљеве љубавнице Мадам де Монтеспан према ривалки, Госпођи де Лидр. Кино је поново могао да пише за потребе двора тек 1680. године, када је заједно са Лилијем створио Прозерпину, дело које означава почетак зрелог, завршног периода композиторовог стваралаштва.

Опера Фаетон је премијерно изведена 6. јануара у Версају, и била је на репертоару све до јула, када је смрт краљице прекинула даље поствке. То је било изузетно популарно и цењено дело. Музички писац Жан-Лорен л Серф де ла Вјевил ју је назвао опером за народ, за разлику од Лилијевог ранијег дела Атис коју је назвао опером за краља. Свој успех Фаетон дугује раскошним костимима, сценским машинима и декору, који су били дело чувеног сценографа Жана Берена. Фаетон је, поред Париза, био извођен и у Амстердаму, Бриселу, Генту, Хагу и Лиону. У француској престоници је поново постављан све до 1742. године.

Фаетон се данас посматра као једно од најупечатљивијих Лилијевих остварења. Киноов либрето у себи садржи све оно што се очекује од француског класичног позоришта. У поређењу са италијанским предлошцима, Киноов текст је био сведенији, боље версификован, детаљнији, са реалистичнијим дијалозима, који су само на корак удаљени од говорне драме. Лилију је овакав либрето омогућио да усаврши свој "повишени говор", стављајући нов акценат на акомпањато речитативе и ариоза, где солистичку деоницу базирану на вербалним инфлексијама прати цели оркетар, чиме се постиже већи драмски интезитет. Лили и Кино, такође, дивертисмане и хорове уклапају у општи драмски лук, прибегавајући ефекту суспензије уобичајеног наративног тока приликом "церемонијално-забавних" делова опере. Композитор успева да у овој опери створи прави баланс између многструких, често диспартних, делова француске лирске трагедије, инсистирајући пре свега на фокусираној, ефикасној и интензивној драми. Ово ће остати карктеристике француске оперске позорнице у вековима које ће уследити, инспиришући све композиторе који су за њу стварали, било да су то Глук, Росини, Берлиоз, Вагнер или Верди.

– 20:02 Програм почињемо Прологом и 1. чином;
– 21:28 Други и трећи чин;
– 22:40 Четврти и, завршни пети чин.

Уредница Ксенија Стевановић