Ксенија Атанасијевић: Југословенски мислиоци

У првој емисији слушаћете уводни текст Ксеније Атанасијевић „Фазе југословенске филозофске мисли" и део текста о Марку Марулићу, као првом у низу текстова о појединим ауторима у овој књизи.

"Смештени на раскрсници политичких, религиозних и интелектуалних струја", истиче Ксенија Атанасијевић у уводном тексту, „Југословени су од почетка своје историје били изложени утицајима и притисцима и Истока и Запада. Лишени политичког јединства, које су остварили тек по завршетку последњег европског рата, они су ипак, у врло неповољним околностима за свој национални духовни развој, испољили јак интерес за очување независности својих погледа на свет и живот, и омогућили су својој мисли да изрази и овековечи њихове унутрашње тежње. Све ове тенденције изражавају се у њиховој националној свести, религији, моралним концепцијама, и народном песништву, пуном лепоте и хероизма, пре духовне него физичке природе."

У наредним емисијама, 22. и 29. августа, емитоваћемо оглед Атанасијевићеве о Петру Петровићу Његошу, затим, 5. и 12. септембра, о Божидару Кнежевићу. Она их и сама издваја: "Од југословенских мислилаца само су двојица успели да расветле најудаљеније проблеме који дотичу границу сазнања, загонетку човековог постојања на земљи и питање његовог односа са целином универзума и његовог  творца. Црногорски владика Петар Петровић Његош и Божидар Кнежевић."

Остало је забележено да је Ксенија Атанасијевић прва жена која је на Београдском универзитету стекла академску титулу доктора наука, 1922. године, и да је прва универзитетска наставница у Краљевини Југославији. Предавала је четири године филозофију у звању доцента, а онда је на седници Савета Филозофског факултета, 29. марта 1928, једногласно изабрана за ванредног професора за целокупну историју филозофије. Уз Исидору Секулић и Аницу Савић Ребац, сматрана је „најученијом српском женом".

Њени најзначајнији радови јесу Бруново учење о најмањем, Хераклитова филозофија, Филозофеме софиста, Сократ, Шопенхауерова формула песимизма, Демокрит као етичар, Софисти Продик и Хипија, Сенека, Имануел Кант, Прве филозофске хипотезе Јонаца, Фридрих Ниче, Емпедокле из Агригента, Питагорејско учење о сељењу душа, Елеаћанин Парменид творац учења о бићу, Стара грчка атомистика, Епикур, Рационализам и мистицизам, Од Фројда Платону, Смерови мислилаштва Артура Шопенхауера, Блез Паскал човек и мислилац...

Своје оригинално филозофско учење изложила је у Филозофским фрагментима.

Превела је с латинског капитално дело Баруха д'Спинозе Етика, преводила је и са грчког. Са немачког је превела Адлерову Индивидуалну психологију (1937), други том Хаузерове Социјалне историје уметности и књижевности (1962)...

Уредник циклуса: Ђура Војновић