Игор Маројевић: Београђанке

Игор Маројевић је написао романе Обмана, Двадесет и четири зида, Жега, Шнит, Кроз главу..., књиге прича Трагачи и Медитерани. Дела су му превођена на шпански, португалски, енглески и друге језике.

У предстојећој књизи прича Београђанке аутор пише о савременим темама, а његове јунакиње се између осталог сусрећу са проблемима самоће и недостатка смисла. Савремени контекст посебно је присутан у Маројевићевом покушају да проблематизује комуникацију преко друштвених мрежа и кроз доживљаје својих Београђанки обухвати главне карактеристике данашње сајбер културе.

* * *

„... Скидајући музику с МАН-а правила сам топ-листу која се доста подударала с мојим укусом. Мени још ближе, алтернативније песме, преносила сам са скоро свих заступљених албума у личну листу. Куповала сам и фајлове најновијих романа и филмове свих врста сем акционих и трилера - оних по правилу протканих трауматичним звуцима пуцњаве, експлозија и авиона. Марљиво сам раздељивала све те документе по фолдерима Д партиције мог компјутера. На крају ће они испунити екстерни харддиск од два терабајта: на многе од њих нисам ни бацила поглед. Само сортирање јело је моје сате и дане. А није било ни изблиза све чиме сам се бавила...

Да не бих запустила свој српски, редовно сам читала поједине савремене романе чије сам одломке могла да бесплатно скинем са мреже. (По тим деловима судећи, мало који српски наратив бавио се савременом стварношћу као оном чији је неодвојиви део свет интернета, компјутера и нових информација: за разлику од неких водећих немачких, англосаксонских, француских па и хиспанских и руских проза, скоро ниједна српска није у том смислу била двадесетпрвовековна а већина њих је херметично урањала у разне поетичко-социјалне опсесије давне прве половине двадесетог века и у ништа мање досадне експерименте са формом с краја истог столећа.) Бар једном недељно сам размењивала и-мејлове с родитељима, који су били сувише болесни да би ме посетили. Лагала сам их да само због посла годинама не стижем да узмем одмор и да их обиђем. Да не бих много заостајала у струци, писала сам и објављивала текстове у стручним часописима, укључујући и Финанзтест. Из доколице сам се извештила за хороскоп. Никуд нисам излазила, а сваки дан бих прешла најмање десет километара на својој траци за трчање. Путовала сам у Мадрид, Лондон, Берлин, свој Минхен... преко Гуглових сателитских мапа. Биле су довољно квалитетних резолуција да ми шетње улицама тих градова бар накратко делују потпуно стварно. Виђала сам мало људи али сам имала џиновску породицу коју су чинили појединци с којима сам се повезала преко МАН-а али и: Твитера, Ласт ФМ-а, Блип ФМ-а, Илајка, Блипра, Стамблапона, Џиплуса, Фавворка, Линкдина, Блогера, Формспринга, Тамблра, Твуа, Техноратија, Пларка, Интенздибејта, Дискаса, Кворе, Клоузоупна... Последњу друштвену мрежу чинили су они ретки људи слични мени, који већ дуго нису изашли из својих комфорних јазбина. Било ми је логично да на таквом сајту објављујем блогове о виртуелним посетама градовима преко њиховог стритвјуа.

Преко Гуглове сателитске мапе Београду се могло приступити само из ситнијег плана: нисам била у прилици да сасвим изблиза видим кобни хотел Југославија. Међутим, у места која никад више нећу видети уживо спадао је и мој земунски солитер на Кеју ослобођења, о ком сам писала на Клоузоупну унутар блога о Земуну. Интернет ме одвајао од спољњег света али ме у исто време испуњавао чежњом за њиме"...

(одломак из приче „Унутра")

Уреднице: Радмила Глигић и Оливера Нушић