Етран Финатава: албум "Сесије из Сахаре"

Бенд Етран Финатава (Звезде традиције) је формиран 2004. године за време познатог Фестивала у пустињи у близини града Тимбуктуа у Малију. Етран Финатава је прва група која користи песме музичку баштину народа Водабе у модерном контексту. На почетку, у бенду се окупило 10 музичара који су желели да уједине две номадске културе у симболичном гесту помирења. Данас су стални чланови групе Етран Финатава петорица музичара, од којих су двојица Туарези, а тројица припадници етничке заједнице Водабе-Фулани. У Нигеру, Водабе и Туарези живе једни поред других на ободима велике сахарске пустње, делећи пашњаке и изворе воде, што понекада доводи и до сукоба. Музика ова два народа је врло различита, али Етран Финатава успевају да је споје у једниствени и хипнотички звук такозваног номадског блуза.
Овај бенд пева на два језика - тамашеку Туарега и фулфулдеу Водабеа. У својим песмама они говоре о номадском животу, изолацији, слободи, изузетно тешким животним условима, сиромаштву, екстремној клими, о лепим женама и срећним данима, о лепим животињама које омогућавају живот, о прославама, породици и пустињским олујама. Неке од њихових песама се ослањају на традицију лечења кроз музику која је присутна у обе културе.

Албум Сесије из Сахаре је снимљен у овој пустињи, где су чланови бенда подигли традиционални шатор и ту поред ватре, заједно са пријатељима и придошлицама, музицирали под ведрим небом. Узимајући у обзир рат у оближњем Малију, сукобе у северној Нигерији, револуцију у Либији и економску кризу у њиховом родном Нигеру, ова назиглед идилична атмофсера у сред пустиње више наликује мирном уточишту у олуји. Етран Финатава су покушали и овом приликом да истакну значај сарадње међу различитим културама како би се сачувао њихов традиционални, номадски начин живота који нестаје суочен са захтевима модернизације, сукобима, сиромаштвом и  утемељивањем „непроменљивих" државних граница, које сметају слободном кретању пустињских племена. Политика се налази у срцу песама које ћете вечерас чути, јер нам ови музичари говоре да је „пустиња њихов дом", иако сами проводе свој живот у сталном сељењу и тражењу новог логоришта.

Уредница Ксенија Стевановић