Музика антика

У поступку покрштавања староседелачаких народа, који су се након колонизације нашли у оквиру комплексог система шпанске власти оличене у фигури Вицекраља, музика се наметнула као идеално средство за остваривање овог циља.

Народне песме, кантасикоси, плесови, световна и религиозна позоришна музика, као и литургијске композиције су у овом периоду биле најразвијенији облици који су проистекли из доминантне вокално-инструменталне форме шпанске музике 17. века - вилансикоса. Овај строфични музичко-поетски жанр је био посебно прилагођен ширењу католичке религије, својом усмереношћу на секуларну изражајност и народни, пучки, језик. Свет вилансикоса, спојен са својим подврстама, попут дечјих, шаљивих или црначких песама, оформио је, тако, аутентични израз прослава католичког култа у колонијама. Другим речима, древне, предколумбијске традиције и праксе, су се попут притока укључиле у масивни, комплексни, али истовремено јединствени културни ток шпанског света, због прилагодљивости ове музичко-поетске врсте. Постојање више строфа на шпанском језику којим се служио народ, пружало је могућност ауторима да у њима искажу бројне језичке игре, метафоре, алегорије и досетке, које се тешко могу превести на било који други језик и која су пружале простор припадницима свих социјалних група које су чиниле друштво у периоду колонизације да прикажу свој креативни потенцијал.
Музички, ове песме настале током 17. века, још увек поседују каркатеристике музике која је у Европи цветала скоро сто година раније.
Уредница емисије: Ивана Неимаревић