Берлиоз: Беатрис и Бенедикт (1. чин у 20:02; 2. чин у 21:40))

Главне улоге тумаче: Кристијане Карг - Хера, Малена Ернман - Беатрис, Бернхард Рихтер - Бенедикт, Мартин Знел - Дон Педро, Николај Борчев - Клаудио, Миклош Шебашћен - Сомароне, Ан-Бет Солванг - Урсула и Томас Енгел - Леонато, говорна улога. Хором Арнолд Шенберг и Симфонијским оркестром Аустријског радија диригује Лио Хусеин.

Берлиоз је намеравао да напише оперу по мотивима Шекспирове комедије Много буке ни око чега још 1833. године, пошто се вратио у Париз из Италије, где је боравио као добитник награде При де Ром. У писму једном пријатељу каже да ће компоновати изузетно веселу италијанску оперу на Шекспирово дело. Но, уместо овог сижеа, композитор се убрзо опредељује за причу о Бенвенуту Челинију. После неуспеха ове опере 1838. године Берлиоз је био у сталној потрази за ангажманима, тражио је позоришне куће, у самој Француској али и у другим европским земљама, које би биле спремне да поставе његова дела.

Тако је Берлиоз боравио у Баден-Бадену у летњим месецима, када је ова бања у Југозападној Немачкој постајала центар окупљања монденског и уметничког света. Наиме, директор казина Едуар Беназе позвао је Берлиоза да организује летње концерте у Баден-Бадену. Берлиоз је дириговао наменским оркестром састављеним од музичара из Стразбура и Карлсруеа.

Беназе је 1858.  године  предложио  Берлиозу  да  напише  оперско  остварење  којим би се отворило бањско позориште две године касније. У то доба композитор је радио на свом монументалном остварењу Тројанци које му је узимало сву креативну енергију. Због тога, у писму Францу Листу, Берлиоз пише: верујем да позориште неће бити завршено пре 1861. године, тако да ћу, на сву срећу, имати још једну годину на располагању... Пре бих био спреман да напишем 30 фељтона него три чина какве нове опере. Ипак, пријатна, лековита и опуштена атмосфера Баден-Бадена учинила је да  француски композитор, ипак, прионе на писања комичне опере о љубави између Беатрисе и Бенедикта о чему је маштао 30 година.

Берлиоз је сам осмислио сценарио и написао либрето, придржавајући се Шекспировог предлошка, али и уводећи нови лик – капелмајстора Сомаронеа. На премијери у Театру у Баден Бадену 9. августа 1862. године публика и критика су са одушевљењем прихватили оперу Беатрис и Бенедикт. Берлиоз је у писму пријатељу исмевао позитивне приказе у новинама својих француских колега који су одједном открили да композитор не прави буку. У то време пролазио је и кроз тешке личне тренутке, пошто је остао удовац по други пут.

Опера Беатрис и Бенедикт је меланхолична и нежна у исто време. Сама партитура плени својом разноврсношћу, изузетним оркестарским решењима, одличним мелодијским решењима, ритмичношћу и суптилним балансом вокалних ансамбала и опште форме дела. У писму Листовој невенчаној супрузи, принцези Зајн-Витгенштајн, Берлиоз записује: ово мало дело је много теже изводити од Тројанаца јер се базира на хумору, који није прирођен тематици из прошлости. Треба рећи да је композитор свом последњем делу подарио врло савремене странице - попут свадбеног марша у којем се осећа призвук барокне боје и нестабилног тоналитета, или славне сичилијане чија носталгична атмосфера се базира на проширењу поља тоналитета до нових, звучних, ефеката. Ова опера је нежан и лирски опроштај од љубави који, и поред тога, потврђује виталност живота и радост људских емоција.

Уредница Ксенија Стевановић