Криза Европске уније – Говори Милан Игрутиновић

Милан Игрутиновић, чије ћемо излагање представити у другој емисији, говори о спољној политици Европске уније. Он истиче да се у Лисабонском уговору спољнополитичке одредбе дотичу највише положаја високог представника и новоформиране Службе за спољне послове Европске уније. Улога високог представника за спољну политику промењена је у односу на 1997. годину, када је та позиција установљена. Тада је то, каже Игрутиновић, била «помоћна функција при Савету, како би се помогло у развоју, елаборацији, имплементацији практично заједничке спољне и безбедносне политике». Међутим, данас је та функција оснажена утолико што «има обавезу иницијативе. Дакле, на њој је да поставља дневни ред, да бира теме којима ће се бриселска администарција задужена за спољну политику бавити.»

Служба за спољне послове, која је под надлежношћу високог представника, има функционалну аутономију. Међутим, она «нема капацитет доношења било каквих обавезујућих докумената». Спољна политика је »остала домен међувладиног система одлучивања». Дакле, при одлучивању важи принцип «једна земља - један глас», па «ако нема консензуалности, нема никакве обавезе за државе чланице».

Принцип међувладиног функционисања у овој области омогућује да велике земље - Француска, Британија, Немачка - задрже своју слободу у спољној политици и да, на пример, «могу и даље да врше интервенције у Либији, у Малију...» Притом, захваљујући повезаности, односно преклапању европске и националне спољне политике, велике земље успевају да своје акције «покрију» легитимитетом Европске уније. С друге стране, мале земље имају могућност да се чују и да, евентуално, кандидују неку своју партикуларну тему, тако да «систем свакоме одговара у овом тренутку».Али, да ли ће то бити тако и кроз неколико година, велико је питање.