Електронски студио

Композиција Милоша Петровића под називом Антон са или без Веберна настала је 1981. године, као вишемедијско дело којег чине звук, глас и покрет. Начин рада са звучним материјалом асоцира на неке карактеристичне поступке бечког композитора, који су у овом случају подвргнути Петровићевом студијском раду. Аутор је користио звукове традиционалних инструмената као што су виолина и клавир, те цитате Вебернових дела које је трансформисао и синтетизовао са звучним садржајем креираним у студију, иако, како наводи Владан Радовановић, Петровић никада није своја дела заснивао на додекафонским принципима. Звучни материјал изведен из акустичних инструмената и поред сталних преображаја ипак чини главну референцу при праћењу промена, а аутор те кратке исечке дистрибуира кроз дело на варијациони начин, стварајући сегменте различите густине и интензитета који су међусобно повезани сродним тембралним карактеристикама. Тако је Вебернов поступак сегментирања теме и креирања структура од кратких исечака у овом случају примењен у раду са синтетизером и магнетофонском траком, те се ток дела може пратити и као процес реструктурирања и трансформисања основног звучног материјала.

Остварење Милимира Драшковића под називом Темпо динамико, реализовано је у електронском студију нашег радија годину дана касније. Ово дело проблематизује питање темпа и ритма у традиционалној музици, сводећи читаву звучну структуру на различите брзине пулсације. Звучни садржај дела чине само откуцаји метронома у различитим темпима који су луповани и распоређени тако да се ударци не поклопе или образују неку матрицу. На овај начин, проток времена се освешћује као процес мултипликације пулсације, без уплива других компонената звука. Тиме је постигнута апсолутна „динамичност" музичког тока, односно стална промена темпоралне димензије дела у одсуству традиционалне „класичне" структуре темпа.

Композиција Слободана Раицког названа Елстуд, настала је у електронском студију Трећег програма 1974. године. Готово све композиције из ране фазе студија које смо до сад представили у овом циклусу одликује снажан експериментални импулс, што је разумљиво имајући у виду да се већина аутора тада први пут сусрела са овим видом технологије производње звука. То је случај и са остварењем Слободана Раицког која се може сврстати уз дела у којима се аутор упознаје са могућностима уређаја, у првом реду синтетизера, истовремено откривајући и сопствене афинитете у овом медију у складу са поетичким и естетичким становиштима претходно развијеним у традиционалној музици. С тим у вези се могу разумети настојања ка прегледности форме и успостављању симетричних релација, као и аналогије са „класичним" композиционим поступцима развоја материјала варирањем. Међутим, у овом случају су сви звучни параметри подвргнути ауторовим интервенцијама, те се може рећи да су традиционални принципи изградње дела адаптирани на услове студијске манипулације звуком.

Аутор емисије Милан Милојковић