Франсоа Кисе: Француска теорија

Француски постструктурализам, настао шездесетих година прошлога века, вероватно је најузбудљивија филозофска пустоловина двадесетог века. Жак Дерида, Жил Делез, Мишел Фуко, Ролан Барт, најистакнутија су имена те разнородне интелектуалне струје. Док су се у почецима у самој Француској суочавали са не малим отпорима - тих година филозофском сценом владају феноменолози Сартр и Мерло-Понти, док је академска сцена импрегнирана професорима хегелијанцима - њихове идеје наилазе на изузетан одјек у Сједињеним Државама. Снажна рецепција постструктуралистичких идеја на америчком тлу изненадила је, изгледа, како Французе, тако и америчке филозофе. То двоструко изненађење имало је, по свему судећи, исти корен: Америка је, упркос величини и снази, то тада била мање или више затворена средина, слабо спремна да се суочи с нечим што јој долази са стране. О том сусрету француске филозофије и Америке, сусрету који је произвео озбиљне и далекосежне последице на обе стране, исцрпну студију исписује Франсоа Кисе, детаљно образлажући - на начин заинтересованог историчара - шта се и како догађало. Кисе, наравно, не пропушта да примети како све почиње снажним избегличким таласом из Европе који је, са доласком Хитлера на власт, запљуснуо Америку. На том таласу на америчку обалу избачени су не само велики европски филозофи и историчари, већ и уметници. Тај филозофско-уметнички амалгам страховито је утицао на затворену и конзервативну америчку филозофско-уметничку сцену. Уз обострана одушевљења и обостране отпоре раскрчен је терен за велики упад француског постструктурализма који је, иронијом и економијом односа моћи, најпре примљен у Америци, а онда, из Америке, увезен у Европу. О тој необичној и узбудљивој економији филозофије Франсоа Кисе пише исцрпну и узбудљиву књигу неоптерећену одвећ стручним разматрањима, а да, истовремено, не пада испод захтева теме којом се бави.

Уредник циклуса Иван Миленковић.