Антоан Доверњ и композитори француског двора

Највећи композиторски успех Доверња била је његова опера Размењивачи из 1753. године. Ова опера написана је у јеку такозване Свађе буфониста, интелектуалне расправе о предностима и манама италијанске и француске оперске традиције. Свађа буфониста, била је  непосредно подстакнута гостовањем италијанске оперске трупе Еустакија Бамбинија, која је у Паризу са великим успехом извела низ италијанских интермеца, од којих је најзапаженији био Служавка господарица Ђованија Батисте Перголезија. Паралелно са тим, Жан-Жак Русо и барон Фридрих Мелхиор фон Грим започели су отворену преписку у штампи, критички и оштро преиспитујући квалитете француске опере. Током Свађе буфониста више продукција француских опера директно су биле укључене у расправу, нудећи својеврсне одговоре на изазове италијанске трупе. Међу овим операма, посебно су се истицала интермеца у једном чину - Сеоски врач Жан-Жака Русоа и Размењивачи Антоана Доверња. Обе опере покушале су да свежину музичке инвенције и једноставност либрета који су карактерисали италијанска интермеца, преведу на француски језик. На овај начин су Русо и Доверњ утрли пут будућем развоју француске opére comique. Русоов Сеоски врач премијерно је постављен у замку Фонтенбло у октобру 1752. године, а на сцени Париске опере изведен је 1. марта наредне године. Русо је за сопствени либрето изабрао пасторалну тематику и једноставну радњу којом је интегрисао свој филозофски позив на повратак природи. Број ликова сведен је на три - на љупки пастирски пар Колен и Колет, и врача који им мудрошћу омогућава да остваре своју узајамну љубав.

Доверњ се већ 1744. године придружио оркестру Париске опере, а 1752. је постао диригент и представио свој први балет. Доверњов интермецо Размењивачи премијерно је изведен 30. јула 1753. године, на сцени Позоришта Фоар Сен Лорен, која је била чувена као место сусрета уметника, занатлија и трговаца. Либрето Жан-Жозефа Вадеа заснивао се на истоименој Лафонтеновој причи. Двојица пријатеља, Либен и Ликас одлучују да замене своје веренице; згрануте, Марго и Фаншон прихватају игру и убрзо натерају своје веренике да се покају. Доверњ је свој идиом обликовао узимајући Перголезијев интеремецо Служавка господарица за непосредни модел, а италијански утицај видљив је у уводној синфонији, гибкој вокалној мелодици, ансамблима, као и у употреби комичног речитатива. Занимљиво је да је управник позоришта и наручилац опере, Жан Моне, приликом премијере прикрио прави идентитет композитора и оперу представио као дело италијанског композитора из Беча, те је тако насамарио заговорнике италијанске опере да подрже сјајни успех ове продукције.

Аутор Срђан Атанасовски